Српски сион

С ТР . 202.

„СРПСКИ СИОћ."

Б р . 13

делу нашега народа, у свима меродавним круговима и у целом моралном свету. Но обзири, које морамо још респектовати према личности г. Змејановића као епископа, не дозвољавају нам, да о „тузкби" његовај против свога митрополита-патријарха изречемо мишљење, на које би нас она, можда, овлашћивала. Не можемо, за сада, говорити нити о генези и мотивима, нитп о форми и садржини те „тужбе". И моралну и материјалну страну њезину, као и правну вредност, оденити има најире на то позвани форум. 0 материјалном делу „тужбе" тим мање можемо говорити, јер се исти оснива на клеветничким писмима, не наводећи ниједне конкретне чињенице. Сачекаћемо, но дужности својој, надлежну одлуку, и онда ћемо казати, што рећи имамо. Публиковање пак те „тужбе", но свима моралним и правним по.јмовима, мора се сматрати, као што се у иоштеном свету и сматра, као мучки нападај морално онустошених душа, против којих се буни и револтује морал и свест о општем интересу. ЈБегова Светост, преузвишени госнодин, добри и цдем енити иатријарах наш Г еоргије БранковиЛ, не треба нити наше, нити ичије одбране. Њега бране чињенице, које су до сада, осим свега осталога, установљене одлуком Саборскога Одбора од 17. (29) маја 1895. Бр. 164. и одлуком Св. Архијерејскога Синода од 22. сентембра (5. октобра) 1895. Син. Бр. 50. • Против мучких нанадаја и клеветничких опадања, која клевећу и одмах суде, св. патријарах наш Георгије решен је п дужности самоодбране, после Своје Изјаве од 21. јануара (2. фебруара) 1894. у 5 бр. „Српског Сиона" и. г. саопштене. Тужилац Његов у предметима предлежеће природе, може као такав бити и важити неко, само иред редовнпм кр. судом, за суђење тих иредмета позваним и надлежним. Ко има основа и доказа за такво судско поступање — отворен му је пут. Против предлежећих клеветничких подвала и насртајаДБеговој Светости не достоји се у одбрану упуштати, као што нема моћи: снречавати разврат н скандал, какав је у нитању стојеки. Да ко други брани Његову Свегост, нема на то ирава, јер би таква одбрана значила

увреду за Његову Светост, Његово високо достојанство. Толико поводом одвратних клеветничких и мучких насртаја на Његову Светост и поводом публиковања саблазне „тужбе", против којега зла је хонетно друштво надлежно да поступа; против којега је дужна наша црква и српски народ да реагира, своју индигнацију изрази, свој суд и казну изрече. Или ћемо за иста оправдавати шг-маре, који нам се образу народном намењују поруком, да „народ онаку журналистику има, какву заслужује" ?!..

Заповеди о девет јеванђеоеких блаженетава. П. М. Бородин. С руског превео: Дим. Витковић. (Наставак) Шесто је дело милости телесне — иримити сшранца у дом свој. Примајући странца свако је дужан нрема својим средствима учинити за његово успокојење све, што казује хришћанска љубав, и учинити то из чиста срца и са радосним лицем. Особито је дужност примити оне странце, који путујући у света места, да се ноклоне светињи, заустављају се одмора ради по селима; такови су сви, као што се зову, богомољци. Још боље је дужност указивати гостопримство онима, који леже краЈ пута изнемогли и моле милосгињу. Св аностол Павле учи, да ревнујемо у гостољубпвости. Гостољубивосши не заборављајше — говори он, јер неки не■зпајуЕи примише у госже анђеле (Јевр. ХШ. 2.) За пример гостољубивости у старом Завету можемо навести Аврама и Лота. Писац „Постања" казује, да је Аврам једном у подне седео пред вратима дома свога у дубу мамвријском и видео непозната три странца. Он им је похитио у сусрет, поклонио им се до земље и молио их, да не мимопђу дома његовог. И када они иристадоше, он им је сам опрао ноге, а жени је својој рекао, да она сама замеси хлеб од бољег брашна; слузи једноме заповедио је, да закоље бољега теоца. Када је све било готово, Аврам је послужио снремљеним странце и стајао је иза њих послуживајући. Тако је примио Аврам странце, незнајући, да прима самога Бога. (Књ. Бића ХУШ. 1—9.) Тај исти дан у вече два анђела под видом странаца дошла су у град Содом. Лот, који је жи-