Српски сион

Вг 13.

„СРПСКИ

СИОН."

С тр . 203.

вео у том граду, седео је код врата својих и видео је странце, стао је пред њих, ноклонио им се и замолио их, да нреноће код њега. А када су се они опирали, Лот их је иочео чврсто и убедљиво звати к себи и странци су пристали. (— XIX. 1 — 3.) Међу хришћанима се такође налазе гостољубивост и гостопримство. Тако казују о гостољубивости преп. Аполоса, да је он иримао не само све странце, који су долазили у његов манастир, него следујући примеру Лота. наређивао је, да се странци силом зову ради одмора. И када се настојатељ једнога манастира, Руфин, с браћом ириблпжио манастиру Аполоса, браћа су његова пзашла на сусрет иутницима са појањем, иоклонили им се до земље и целивали их. Сам Аполос је изишао на сусрет гостима и први им се поклонио до земље и целивао нх. Затпм их је к себи увео, номолио се н сво.јим рукама оправши им ноге, замолио их, да се одморе. Тако је он постуиао са свима странцима. У животу св. мученика Фоке спомиње се веома поучан случај његове гостољубивостп Фока је био баштован поврћа у Оиноии; за исноведање вере Христове он је био осуђен на смрт. Када су домли к њему војници, којима је бнло запове|ено, да изврше осуду над Фоком, он је изишао пред њих, као нред госте, увео нх у дом свој и понудио их са свачим бољим, што је имао; извршивши дужност гостопримства, он се нредаоуруке војника. Ганути његовим поступком војници су хтели, да му ноштеде живот, но он их је умолио, да изврше смртну осуду. и био је иосечен мачем. (Мин. 22. сеит.) Ево какову нам поучву причу казује св. Григорије Двојеслов. Један богати домаћин био је гостсљубив: са великом усрдношћу примао је сваки дан у дом свој странце, гостио их за својом трпезом и као одличне госте, сам је послуживао при столу са свима слугама .Једном је дошао к њему неиознати странац и довео је још много странаца. Побожни гостопримац с љубављу их је примио све и ноеадио за своју трпезу. Но када је он по обичној својој смерности сам хтео, да онере ноге странцима и прво се обратио непознатоме странцу, који је собом довео друге странце, овај је наједанпут постао невидљивим. Не појимајући и чудећи се размишљао је гостонримац сам собом о необичном странцу. Но следеће ноћи сам Христос, који му се јавио у сну, разјаснио му је загонетку.

„Пређашњи дана рекао је Он — ти си примао Мене у лицу мање моје браће, а јуче си иримио Мене самога." 1 ) Тако угодно бива Богу гостопримство, које се указује од срца са љубављу. Седмо је дело милости телесне — мртве сиромахе сахраниши. Ово добро дело свако је дужан извршивати са готовошћу. Особито је дужност старати се о онима, који су умрли у крајњој беди, доносећи све што је за сахрану њихову потребно по хришћанском обичају. Ако ко умре од сродника и пријатеља, то је хришћанин дужан пратитн тело умрлога до гроба са молитвама Господу за душу покојннкову. Овоме делу мплосрђа односи се и хришћанско сиомињање мртвих и милостиња за спомен њихов. Примером овога мплосрћа у старом Завету може служити нраведни Товит, који је са усрцношћу сахранио телеса својих једноплеменика, бачена за зидове градске, а тако исто је тајно сахранио и трупове усмрћених безбожним Сенахиримом. Он је шта више принуђен био, да бежи испред гнева тога окрутнога цара, који је сазнао за подвш његов. Вративши се носие минуле оиасности у свој град Товит је опет продужио своје добро дело са пређашњом усрдношћу, и добио потом преко анђела благослов Божји. (Товит I. 17 — Н. 8; XII. 13—15.) Тако исто може нам бити примером нраведни Јосиф Ариматејски, који — измоливши дозволу од Пилата скинути тело Христово, — обвио га је чистом плаштаницом и ноложио рад сахране у свој нови гроб. (Мат. XXVII. &7.-60; Марк. XVI. 43—46; Лук. ХХШ. 50—53; Јов. XIX. 38 — 46.) За време гоњења хришћана многи побожни хришћани старали су се за сахрану хришћанских мученика, не гледећи, што се зато и сами извргавају смртној опасности. Навешћемо такав иример. Св. мученик Теодор Анкирски био је власник гостионице у граду Анкири; он се одликовао молосрђем и гостољубивошћу, давао је заклона у својој гостионици свима гоњеним хришћанима. Особито је он тајно сахрањивао тело мученика, ради чега је и сам био љуто мучен и иосечен мачем. (Мин. 18 мај.) У животоиису св. мученика Уара казује се о нодвигу блажене Клеопатре. Клеопатра, побожна удова из Палестине, била је сведок мученичке смрти Уара, те је нренела часно тело његово ') Пролог '25. јаи. Слово св. Григ. Двој.