Српски сион

Врој 15.

„ОРПСКИ сион.

Стр. 233.

И онда ти људи заборављају даље, да они гријехе своје исповиједају Богу, а не свештенику, који је само свједок њихова кајања. За свједока пак може се узети и грјешан чозјек. При томе још свештеник је ту и као учитељ и као љекар, па и као судија. И гле, како смо ми брзи да правимо самовољне и погрјешне закључке ондје, гдје је у питању света ствар, као што је кајање, дочпм смо опрезнији и паметнији у питањима, која нијесу толико кажна! Ето, у животу даћемо се поучити од свакога, који и ако не зна све, зна ппак впше од нас. У тјелесној болести каквој потражићемо лијечника, премда знамо, да ни он није сигуран од болести и премда смо већ толико пута видјели, да и лијечници умиру, који пут баш од оне исте болести, од које и ми болујемо и у којој њихову помоћ тражимо. А и на суд ндемо, непитајући да ли се судија, пред којега парбу своју износимо, и сам већ који пут огријешио о закон, можда баш о онај исти, повриједом којега смо ми увријеђени, или оштећени. Тако ми радимо у нашем обичном животу и тако поступамо онда, када није у питању наше вјечно спасење. А када оно дође у питање, онда се против сличнога поступка бранимо и отимамо се да дужност !своју не извршимо и заповијед црквену да не испунимо. Па питам вас, да ли је то паметно, да ли је то оправдано? И одмах за вас одговарам : није. Члану Цркве ваљда спасење душе тек више значи, него и најпаметнија људска наука, њему је спасење душе више него тјелесно здравље и важније него земаљска правда. Па када се он ЈЈади^свега тога^ обр^ п тт " А ље који нн-ц^еу најмудрцји, и на лијечнике који су и болестима и смрти подвржени, н на судије који и сами можда нијесу чисти пред законом, онда ће се моћи без икаква предомишљања у болестима својим душевним обратити на свештеника, који је п сам грјешан, знајући, да то закон Цркве његове од њега иште. Избјегавати исповијед, уклањати се кајању под изговором на грјешност све-

штеника, може само онај, који хоће да је старији од Цркве, може онај, који презире примјер од Спаситеља нам показани. Он је био Бог, па је ипак приклонио божанску главу своју под руку човјека, Претече. И када се овај сгао бранити, Он га опомиње на закон, који треба извршити (Мат. 3, 14. 15) ! Бог нам даје такав примјер и такво упуство. А ми мудрујемо, ми грјешни обилазимо закон, који нас у кајању на свештеника упућује! Оканимо се тога! 11 сувише избијају при том на впдик несретне мисли наше, које су нас заокупиле да одречемо послушност и Богу и Цркви, да се од. њих одметнемо, ако се већ одметнули нијесмо. Не смета свештеников гријех кајању нашем, јер свештеник долази у свезу са кајањем нашим не по својој људској природи, него по благодати Духа Светога. А та није и не може бити грешна. Што свештеник у нашем кајању ради, не ради ни својом главом, ни својим срцем, ни језиком својим. ни руком својом, него благодаку Боокјом, која му је дана, као пгго нам и сам вели, када опросну молитву при кајању нашем изговара. Ако смо хришћани, онда ваљда тек не смијемо бјежати од те благодати и уклањатн се испред ње. Диоиици пак њезини можемо постати само преко свештеника. Тако нас учи већ и мали катихизис наше Цркве. Па док смо у њој, треба према томе и да се владамо. Мало смо се дуже код оддсажали. "^чттптп ~м<"> —раЈПТважности пјттпп са таквим изговорима те наше браће, која ако тврдокорно остану код таквога својега мишљења, обично свршује или као безбоскници, или као назарени. А и у једном и у другом случају обарају темеље, на којима наша Црква почива. Толико је њихово мишљење опасно. Чувајмо се дакле! А чујмо сада оне друге, који избјегавају кајање, истина не са тако опаснога разлога, као што је оних о којима смо сада говорили, али опет са разлога,