Српски сион

К р 15

„СРПСКИ

СИОН."

С тр . 235.

ако не знамо, онда бар да питамо оне, који су се о моћи Његовој освједочили. Зашто не питамо н. пр. Јова? Он би нам казао, да он зна, да Бог све мооке и да сс не лооке смести што Он хоће (Јов 42, 2). А да упитамо и оне тешкс грјешннке, који су осјетили величину милости Божје на себи, они би нас тек увјерили, да се може искајати и најцрњи гријех. Лли смо их можда гштали ? Па да лп нам стари Пзраиљци (Суд. 10, 15. 1 <*») веле, да се неможе и велика множина гријеха, чак и тешких, искајати? Пли нам је Давид казао, да нема опроштаја за тешки гријех блуда и убијства (II Цар. 12, 13)? Или нас Нпневија увјерава, да се не можемо повратити и из извјесне пропасти (Јона 3, 4 — 10)? Или нам цариник казује, да кајање не помаже (Лука 18, 13)? Или Петар (Мат. 26, 75. Јов. 21, 17)? Или Закхеј (Лука 19, 18) ? Или разбојник (Лука 23, 40—42) ? Или богохулник Савле (I Тим. 1, 13)? Или можда Коринћани (II Кор. 7, 9) ? И ко би могао набројити све оне примјере помилованих грјешника, тсоји су кајањем и врло тешке и најтеже гријехе своје искајали! Та и онда, када нам ријеч Божја за који гријех вели, да се неће оиростити (Мат. 12, 31) и тада не мисли Он на гријех, него на онога који се за њ не каје. Или ти што осјећаш величину својих гријеха мислиш, да Бог неће хтјети опростити их ? А зар не знаш, да Он не ће да ко иогине, него сви да дођу у покајаље (II Петр. 3, 9), не знаш ли да је Он истинит и ираведан и да ке нал1 оиростити гријехе, ако их исиовједџмо за њих се покајемо) и очистити нас од сваке неиравде (I Јован. 1, 9)? Ако то све знамо и на уму имамо, онда наше избјегавање кајања, ради тога разлога, није ништа друго него очајавање, или невјеровање у милост Боокју, а то је опет, као што и из катихизиса знамо, гријех. Ето такви су наши разлози, са којима се ми кајању уклањамо. Ништави су п гријешни и немогу нас оправдати.

Не, не, љубазни! Све у опће због чега ми кајање одлажемо, или га избјегавамо, све су то лажи, измишљотине злог духа , који нас је на све начине заокупио, само да се изневјернмо дужности својој. Он нам Шапће: не доспијева се сад, он нас успављује говорећи нам: има за кајање још времена, он покреће лажни стид и грјешни у нама да нас од кајања задржи, он подиже сумњу у нама о вриједности кајања пред свештеником, слабим п грјешним, он нас тјера и у очајање, само да нас не пусти у кајање! Све лажи овога свијета смишља он, само да нас одржи у својој власти и заварава нас на све миле руке, само да се Богу не обратимо. Али ми би требали послушати ријеч и опомену апостола, да се не дамо од никога варати, па да се не дамо варати ни измишљотинама злог духа, који је јадан и тужан, када се на небесима весеље учини, због једнога покајника (Лука 15, 7). Гонећи од себе далеко сва лукавства његова, треба свагда с повјерењем да се обраћамо човјекољубивом Богу у искреном и правом кајању, без којега нам спаса нема, ни овога ни онога свијета. Амин!

Заповеди о девет јеванђеоеких блаженетава. П. М. Бородин. С руског превео: Дим. Витковић. (Наетавак). Шесто је дело милости духовне — не враИаши зло за зло, које су нам учинили други. Ово дело милосрђа извршујемо мн, када ироузрочене нам увреде ма какове оне биле иодносимо добродушним трпљењем Христа ради. Овој врлини учи нас св. апостол Петар говорећи : ако добро чинеКи и страдајуИи триите, то је угодно пред Богом. Јер сте на то и позвани: јер и Христос иострада за нас. оставгтии нам иример, да следујемо стоиама његовим. (1. Петр. II. 20—21.) Ми нисмо дужни илатити злом за зло но речима Аиосталовим: не коздамцн зм за зло. (III. 9.) Наиротив, када трпимо ма што ненраведно, дужни смо молити од Бога онроштење непријатељима наишм, молити се Богу за њих.