Српски сион

Стр. 254

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 16.

није било, то Стратимировићу, да се приватно упозна са црквено-богословскима предметима и наукама, препоручи за учитеља руског богослова на том пољу искусног Рајића, онда бившег архимандрита Ковиљског. Стратимировићу ништа није могло тако повољно бити, као ова норука. Он се сасвим у наручја новога свог учитеља преда. Не зна се, ко је кога већма љубио: или ђак учитеља, или учитељ новога свога ђака; нити се зна, ко се коме више дивио : или |ак пространом знању учитеља или учитељ лахкоћи схваћања и зрелом суђењу свога ђака. Дивна ова свеза. између ђака, и учитеља остаде непромењена све до саме дубоке старости Рајићеве. И као митрополит, Сгратимировић, за живота Рајићева нигда га није друхојачије сматрао, него као оца, као свога, народа и цркве приснога пријатеља. Нигда није он без претходног саветовања са авом и аентором својим важне нредмете у цјжви предузимао, а још мање решавао. Њему је он књиге, њему послове на мњење слао, с њиме читао, с њиме се договарао. Митрополит Путник знајући да је конац живота свакога човека — па и његовога неизвестаа, и,желећи ири том иотајно младога — истина ,још, али научног и даровитог Стратимировића за наследника свога имати, нагло га је са степена на степен ириводио тако, да га је већ у години 1784. и архимандритом ноставио. Он је већ љубимцем његовим иостао, и за то му и на вољу остави, да бира манастир, ком ће нредстојати. Стратимировић изабере Крушедо, да би тим Сиону ближе био. Митрополиту је овај избор врло мио био, јер му је могао по блискости у свако време и при свакој црквеној потреби на услузи бити, као што је и бивао, Ни две године није Стратимировић у архимандритству провео, ал' Путник већ у год. 1786. представи за удову еиархију будимску са још два стара архимандрита 28-љетног Стратимировића блажене успомене императору Јосифу. Имиератор је желио да лично нозна сва три од мнтрополита за епископа предложена архимандрита. Воља је царева света. Сва тројица нредставе се императору, и император на нрвн поглед бистрнм својим оком проникне, што у Стратимировићу лежи, н огласивши га за најдостојнцјега, нремда најмлађега бившега,

и наименује га епископом будимским.Царев пзбор био је управо царски. Прн одласку Стратимировића на ново поприште у дијецезу Будимску пролевао је митрополит Путник сузе жалости, што се лишавао доброг сина, верног раба и неутрудима радника у винограду Господњу; а пролевао је уједно и сузе радости, што је коцка епископства на њега пала, што је црква у њему добила један стуб, који је непокретан, непоколебљив, који ће га, као што је пророковао, наскоро и у митрополитству достојно заменути. Стуиивши Страгимировић на епискоиски престо и заузевши област епархије Будимске, следоваше он у свему стопама апостола. Но наскоро обрати он иажњу великодостојника царства, и привуче на себе позорност народа и цркве своје. И не прође много времена, па се и цророштво митрополита његовог испунп. Овај се наскоро пресели у вечност и 1790. г. већ састане се сабор народни ради избора новог архиепископа-митрополита. Епископи: Петровић, Аврамовић и 33 године стари Стратимировић бише кандидирани. Српски нравославни народ је онда са 100 лица на сабору заступан био. 60 гласова доби млађани епискон. Већина дакле би на страни Стратимировићевој. Као што се негда Фотије са сузама патријаршког иресгола одрицао, тако се и сада избрани Стратимировић престола митрополитског одрицао, бојећи се с једне стране, да неће моћи позиву одговорити и жељи и очекивању народа и цркве задоста учинити, знајући, шта му и колико делати и с каквим тешким ирепонама борити се има, а с друге, зар, не хотећи старију и по мнењу неких и искуснију браћу у звању претећи. Но одрицање, молбе, преклињање и сузе његове њему као и ономе што нису, не помогоше. Он је морао попустити, и иревелико, грдно и тешко бреме изабраног му звања на млаца и нејака још плећа узети, ношто је већ и одобрење избора од императора Леоиолда II. стигло. Истина дуго су време од сабора забачени енискони негодовали (што им он за зло примао није. јер ко звање еиископско тражи, добро дело тражи), али их је он кротошћу својом нријатељима својима учинио. Како је велике задужбине Стратимировић као Карловачки архиепископ и митронолит православној црквн и народу срнском за 45 го-