Српски сион

Б р . 16

СИОН."

(Ј тр 253.

део. Онда се бројала година 1757. Дан рођења био је 27. децембар. Стефан је био худе среће у детињству, он наскоро изгуби свога родитеља и падне тужној мајци на терет. Сво бреме наставленија и наснитанија Стефанова мораде сад мати на своја слаба женска нлећа узети. СаД је^срећа и напредак нејакога Стефана зависила јединствено од женске главе, и она је тешки тај задатак јуначки решила. Она је много даље мислила и гледала, него што обично жене мисле и гледају. У оно доба, а и у доцнија времена, пут је био Србима затворен к званијима таким, у којима би Срби нритиснутој својој цркви н народу своме, моћном руком у помоћ притећи могли. Мати Стефанова није се тога бојала. Младога свога илемићахтела је она племићски васпитати, иак после што Бог и срећа јуначка даде. Она се дакле реиш, да га наукама посвети. У оно време једва су се где могле и сриске школе наћи. Стефану је срећа иослужила, да је у месту свога рођења сриског учитеља имао. Томе га мати с материнским благословом и преда. Но ово је за мало трајало. Наставник Сгефанов оде у Бегеч, а млади Стефан, не могући се од другог свог оца тако лако растати, пође за њим и нробави код свога ментора дотле, докле није за немачке и латинске школе дорасао. После дође у Н. Сад, где годину две нробави, отуд у Сегедин нарочито ради мађарског језика пређе. Пијаристи били су му учитељи. У Сегедииу положи он темељ ономе, ради чега је тамо дошао. Није дуго време ирошло, и он иостане љубимац свога директора, који га једза из Сегедина иусти, да у Вацу гимназијалне науке продужи и оконча. Из Ваца отиде Стефан но свршетку гимназије године 1775. у Будим, да на универзитету философију н права слуша. Овде постане за Стефана сасвим други, нови живот. Он иочнедубље о будућности својој п својих мислити. Он се сад са свом снагом иреда науци. Труд његов, његово приљежаније и особено морално новеденије обрате позорност његова наставннка, славннх онда бивших универзигетских мужева; краљев. саветника Хакдерла, Лакића, Марковића и Њитраја тако, да су га ови наче нрочих одликовали љубили, ночитовали. У течају свог универзитетског живота, кога се Стефан и у најпозднија времена са сладостију ономињао, дође у ближе нознанство и прпјатељство гешње са некима другарнма сво-

јима, после бившим првим мужевима у Мафарској, као што су то били: Примас мађарски Александер Рудњај, бискуп Загребачки Александер Алаговић, и другп многп. У младо доба међу њима -учињено пријатељство није могла ни сама старост прекинути Оно је цело и неирекидно до њиховог гроба остало. Пријатељска отношенија Стратимировића с првим људима у Мађарској била су за цркву и за народ од велике користи. Да би се у јуридическим наукама озобразио, остави он Будим н отиде у престолни царев град Беч Ту иочне наново учити природно, државно и народно право, код славног онда професора Фандерната. Слушао је и каноническо код високоученога каноника Пеела: приљежавао је не мање и око римскога права. Ту се упозна он између нрочих, и са нознатим Славјанином, тада бившим библпотекором, Адамом Коларом. Видећи овај шта у младом Стратимировићу лежи, није га из вида пуштао. Он се с њим непрестано обрашчавао, нооштранао га на озбиљно читање и учење славенског језика, отечествене историје н права, ободравајући га, да се временом на том пољу као списатељ покаже. Стратимировић сад иоложи крај наукама, којих је ради у Беч дошао. Време настуии, да се реши, на коју ће сфану живота поћи Он о том пи.је морао дуго мислити, нити главу разбијати. Дух његов брзо је схватио сва он дашња обстојателства народа и цркве његове, коју је он тако строго љубио; бистро његово око, које га ни у дубокој старости његовој ни до саме смрти оставило није, проникло је и кроз саму завесу тамне будућности. Он се реши у чин монашески ступвти. Он је мислио на том пољу, да ће најбоље моћи за народ, и цркву дејствовати. И у мисли и надежди својој није се Стратимпровић преварио. Дође у Карловце, представи се тадањем Архиепископу, и Митрополиту Путнику, и изјави жељу и начеру своју. Мало је онда било научених младих људи, а, још мање људи такових од благородне лозе, од какве је Стратимировић био који би се на чин монашки одважити хтео. Чувши дакле Архиепископ Путник, што жели и хоће мчади Стрзтимировић, пливао је и топио се у радости, нредосећајући још онда у души својој, да ће Стратимнровић негда у народу и цркви велики бити. И будући да у оно доба још богословских школа