Српски сион

„СРПСКИ СИОН".

бр. 16.

варнпце од угљевља, те мп ее учинн да онај дим и пламен, што га најпре видех, није се дигао за то што то гори црква него је то тамјан и ватра из кадионице Божје, па видех свештеника, који носи Јеванђеље и крст у руци, видех да пред њим иду ђаци у стихари са чирацима и рипидама а за њиме народ. Кренули се сви из цркве да обносе Христа па поју: „Ко крЕСНш твое". Па не видимо то само ми официри, виде и чују то све и остали војници наши, које смо на то свето чудо упозорили, Не знам како се то десило, али тек читава компанија иде за народом што обноси Христа и сви у глас појимо: „ЕоскресжТб ткое"! Трипут смо обишли око цркве. Свештеник с народом својим уђе у цркву, а ми не могосмо за њима. Кад смо дошли до црквених врата на женској препрати а оно срушене цигље и оборена, огорела, дрва затворили нам пут у цркву. Боже, да ли је то јава била, или је то привиђење, које нам је дошло отуд, што смо били неиспавани, изломљени, забуњени, ожалошћени увређени или су заиста оживили и ускрсли — као, у доба кад су Христа разапели, што се „гробови ошворише и усшаше многа шела светих, шшо су иомрли" — стари свештеници српски са праведним народом својим, те нам се јавише обносећи Христа. Та „Хрисшос је васкрсао из мршвих смр^у је смрш савладао и нама даровао живот вечни ". Па и нашим старим је живот вечни даровао, они дакле живе, и, ето, Бога славе! Заиста то српски духови Христа обносе. Православље српско неће дакле никад пропасти. Кад, не дао Бог, не буде живих Срба. мртви ће православље одржати. — Јунаци и браћо, повикао је православљем задојени, православљем одушевљени, а узрујаникапетан, стојећи пред црквени врати: иема леише вере од сриске вере! Од како сам отишао у ту^е јато, срце ме је увек натраг, својима, вукло, у души мојој непрестано тињала је љубав к светом православљу, сад је та ватра у пламен букнула, срце је отело

маха, ја не могу дуже да издржим. Браћо, ево вам ое пзгубљени брат враћа дому оца свога, од данас сам Србин православни, примите ме братински у јуначгсо друштво своје! — Примамо те, — повикасмо сви у глас. Капетан приђе и пољуби се самном уместо свију, војници без ичије команде опалише преко главе наше плотун из пушака. Место воде ватром прекрстише капетана свога. У религиозном заносу своме заборави нам заповедник наш, да је он капетан, а не свештеник. но.говори у глас један за другим: — „Да коскрсснетх Еогх и рас= точатсд кразн егц?", (да ускрсне Бог и разметну се злотвори његови) а ми заборавили на све, па и да нас непријатељ чути може и појимо на сав глас: „Х/|стосж косресе!" Већ је зора, види се добро доста далеко. На крај села на један пушкомет само од нас, опазисмо читаву војску непријатељску, пешаке и коњанике с топови и муницијом, но, место да нам долази ближе или нас издаље бије. она стоји у врстама и држи пушку пред прсима, салутира, поздравља нас. Има момената, кад и највећи, но поштен, непријатељ одаје част противнику своме. Нашег непријатеља пренеразила је, поразила је молитва наша, наша љубав ка црквн својој. Ми њега нисмо, али је он нас одавна опазио. т 1уо је и видео шта смо чинили, његова патрола за ле^и нам је била и војводу свога о свему известила. Могли су нас за један часак збрисати са земље и они нас с почашћу испратише. — Сгж денк егоже соткори Господк возрад8е<мсА н возкјсјлилјс /Л вонк! Овога дана, кога (таког) створи Бог, радујмо се и веселимо се, ускликнуо је капетан када је видео да непријатељ, пошто нам је дефилирао, обрте се и оде својим путем, а ми му одговорисмо појући: „ХрЈстосх воскрш !* и повратисмо се у Вилово, у свој стан. Има заиста у сваком народу племенитих и богобојажљивих људи. На скоро после овога чуднога случаја говорило се,