Српски сион

бр. 21.

.ОРПСКИ

СИОН."

С тр . 327.

пример грађења мира из времеиа гоњења хришћана, У Сирији у граду Аитиохији живео је ирезвитер Саприкије и световњак Никифор. Они су живели ме1)у собом дружевно, као рођена браћа. Услед зависти нечастивога они су затнм омрзли један на другога тако, да се нису хтели нигде ни сретати. Никифор се први опаметио и почео је молити другове и суседе, да их измире. Он је чак примио на себе сву кривицу и молио Саприкија, да му као покајнику опрости. Но презвптер му није хтео онростити. Неколико пута је Никифор преко другова својих молио Саприкија за опроштење п измирење, но овај није хтео чути глас правде и мира. Тада је Никифор сам отишао Саприкију, но ма колико га је он молио за измирење, овај га није хтео ни погледати. У то време подигао је имиератор Валеријан гоњења на хришћане у Антиохији. Саприкије као хришћански свештеник дошао је под истрагу. Пред лицем царева намесника хулио је он незнабожачке богове и тврдо је исповедао Христа. Осуђен на мучења, храбро је нретрпео жестока испитивања, и напослетку био је осуђен на смрт, да се посече мачем. Кад је Саприкије ишао на место казне, дошао му је Никифор, пао пред њим на колена и молио га за опроштење. Но овај није обратпо на њега нажње, н прошао .је мимо не рекавши ни речи. Никифор је обишао иут другом страном, те се поново срео са Саприкијем, доново га умолио за опроштење и измирење, и опет му ни речи није рекао, ни погледа није на њега бацио Саирикије. Чак и мучитељи су се задивили упорности његовој и иребацили му: „како се ти спремаш за смрт, а нећеш да опростиш брату своме, нећеш да се измириш с њиме ? — Нриспели су на место казне. Тамо је Никифор поново пао пред ноге Саприкијеве и молио га именом Христовим, за Кога он страда и готов је примитп мученичку смрт, молио га поново за измирење. Но Саприкије је ћутао Дух непријатељства, који га је занео, погубио га је, он се лишио венца мученичког. Када су му војници заповедили, да пригне главу, он, који је претрпео толика мучења за Христа, изненада одрекао Га се и изјавио, да је спреман принети жртву незнабожачким боговима. Када се дакле већ спремао да прими мученички венац, благодат Божја изненада га је оставила. Опрезно га је молио Никифор,

да се не одрече Христа, — Саприкнје га нпје слушао. Тада је Никифор сам исиоведпо веру у Хрнста. Обојицу су одвели старешнни војничком и прииоведили му све, што се догодило. Саприкије је бпо отпуштен, а Никифор посечен мачем, и примио је мученички венац. (Мин. 3. фебр.) Слични иоражавајући пример силе измирења налазимо у животописима кијевопечерских подвижннка. 11реп. Тит, презвитер печерски, био је у искреном дружењу са ђаконом Евагријем. Но завидник добра посејао је био мржњу међу њима: они су омрзли један на другога, да се нису моглн ни гледати, и старали су се. да се не сретају. Они су се усудили свршавати литургије и примати св. Тајне, не измиривши се међу собом. Тако је протекло доста времена. Но Тит је био тешко оболео и осећајући, да му се приближује смрт, нослао је к Евагрију, молећи га за опроштење. Браћа, видећи Тита где умире, насилно су довели Евагрија, да би се измирио са братом. Болесник видећи га уздигао се помоћу других и пао је пред ноге његове, понављајући са сузама: „опрости ми и благослови!" Евагрије се окренуо од брата и рекао: „не опраштам му нн у овом животу, ни у будућем*. Тим речпма он се истргао из руку монаха и пао мртав доле. Међутим Тит је устао иотпуно здрав. ,, Шта се то догодило с тобом? Ј питаху Тита. — „.Та сам видео — одговорио је он — да су анђелн одстунили били од мене, а зли дусп радовали су се мојој злоби на брата. Тада сам почео молити опроштења од брата, Када сте га довели к мени, .ја сам видео анђела са огњеним копљем: када Евагрије није хтео мени грешноме да оирости, анђео га је ударио коиљем, а мени је иружио руку и исцелио ме". (Мин. 27. фебр.) Наводимо још један пример измирења непријатеља из живота подвижника, Побожни пустпњак дошао је у једно усамљено место на кратко време, и није знао, где да се настани. Један старац понуди дошљаку своју колебу, која је пуста била. Наскоро се они здружише и живеше као браћа. Но љубав се међу њима наскоро и нарушила.- Узроком томе било је то, што је беседа дошљакова била врло иоучна, сви су је слушали и молили су од пустињака поуке и благослова. Старац је почео завидети госту. „Ја одавно живим овде — говорио је он молим се и ностим, па нико не иде к мени,