Српски сион

С тр . 328.

»г. 21.

не тражи моје поуке, а он — тек како је овде неколико дана — па му се сви обраћа.ју за благослов п поуку " Тако је мислпо и говорио старац и послао свога ученика пустињаку са молбом, да отиде из пустиње. Није послушао ученик учитеља, свога. У име старда он је пптао нустињака за здравље. Пустињак .је одговорио, да није еасвим здрав, п замолио га, да умоли старда, да се помоли за њега. Ученик није испунио ни молбу дошљака, он је рекао учитељу своме, да ће гост скоро отићи. После неколико дана старап, је опет иослао ученика пустињаку са захтевом, да остави пустињу. „Јер ћу ја сам отићи и изагнати га штапом" — додао је старад. Но ученик отишавши нустињаку рекао му је, да је послан да, посети болесника. Пустињак се боље осећао и умолио га је, да благодари старду за молитве, које су по мишљењу његову једино и помогле му, да оздрави. Вративши се ученик рекао је старду своме, да је гост замолио, да нричека још недељу дана. Недеља дана је прошла. а дошљак још једнако не одлази. Старца је оставило стрпљење и сам је ношао, да изагна пустињака. Но ученик је предупредио учитеља свога. Он је похитао напред и рекао пустињаку, да старац сам иде, да га позове на вечеру. Пустињак је изишао у сусрет старцу, поклонио му се и замолио га, да се не труди звати га на ве черу. — „Ја ћу сам ићи к теби" — рекао је он. Старац, задивљен кротошћу госта, зауставио се. Гнев му се је у окатрен стишао. Бацивши штап на земљу, целивао је пустињака, одвео га у своју ћелију и угостио га, чим је могао. После је старац испитао ученика свога, шта је он говорио пустињаку. Ученпк је признао све, што је урадио, и молио је старца, да му опрости његову непослушност. Но старац му је усрдно благодарио и рекао, да сада он ученика мора сматрати учитељем и оцем. „Помоћу твоје поуке спасене су душе нас обојице." — рекао му је старац. (Ирол. 6. апр ) (Наставиће се). Беседа на текст Јеван$>. Марк. -гл. VIII. зач. 37. По руском израдио: Милан Попадић. „Кал полк.ча ч<л®к-кк1Ј, ацн прни>б|М1|1!Тх л\Трх веск, н (Стф^тнтх д8ш8 ск»к>". Благодаримо Ти, Христе Спаситељу наш,

што си нам о душн нашој сномепуо; јер ми смо о љој сасшга заборавили били ! А како и да не заборавимо, када је код пас толико дела заночетих, толико нужда, потреба и брига свагдашњих ; — тако, даје једва доста времена нама и за ове иаше потребе телесне, — а требало би још и о души својој да промишл.авамо и о њој да се старамо! 0 бедна душо, иичега у нама нема, што би од тебе прече било; као што и ничега пема, што би се већма од тебе нреиебрегавало ! Ти си ирва у телу, а последња у мисли и старању нашем! Но зато ћемо, православни Хришћапи, данас у беседи овој о души беседити, да је бар у неколико наградимо за то, што је тако често заборављамо. А основ овој беседи нашој, нека буду баш саме речи ове Спаситељеве: „Каква је корист човеку, ако задобије сав свет, а души својој науди? Не ћу ја о томе опсежно говорити, — да не би тиме још више заморио оне, који су толиким многим радовима и бригама свагдашњима иретоварени; само ћу толико о томе напоменути колико је нужно, да се боље разјасне ове Хри стове речи, из ко.јих сасвим јасно увидетп можемо: како је велика штета за човека, када он душу своју упропашћује ; ма при томе и целим светом завладао и љега задобио. Но ирво ћу вас занитати; Има ли сваки од нас много руку? Нема — но само две. На ипак када би ми једну несрећним случајем каквим — изгубили; то би нам још друга рука преостала. Имамо ли много иогу? Само две. Тако, када би нам једна одузета била, то би се још другом нослужити и користити могли. Имамо ли много очију? Два ока. Изредно ! Тако када би се догодило да једио пропапе, то би нам друго око за вид нам довољно бити могло. А о оделу, обући и другима томе сличнима стварима не ћу ни да питам; јер ма од тих ствари нама — не само једна — него и њих десет пронало; то ми скоро иишта и не онажамо, пошто тих и таквих ствари сви ми у изобиљу имати можемо? Но кажите ми колико сваки од нас душа има? Само једну. Ето видите дакле, како ми зло чинимо, када се о души својој не