Српски сион

В р 21

„СРПСКИ

СИОН."

С тр . 329.

бринемо, коју само једну — а не више имати можемо. Изредно о томе св. Јован Златоусти говори; „Бог је човеку од свега по двоје даровао: два ока, два уха, две руке, и две ноге, тако када би се једно од њих иовредило — другим би потребу своју задовољити могао; дочим нак душу нам је оамо једну дао, и када би љу изгубили, — то онда како би живели?! и Но може бити нека ствар и једна, па инак да опа није добра, или пак да је коме сасвим ненотребна. Но за душу човекову то се казати ие може Јер пншта иа свету није оц н.е боље, веће, нотребније и краспије. Не1'да је Талес филозоф казао, да иишта није краспије од свега овога. Истина, да је красан свет овај ! Погледајмо, како је у њему све лено и мудро уређено, како и најмања саздана твар у њему има дивна својства своја! ПогледаЈМо каква је светлост звезда расејаних по шару небеском, каква је лепота и дивна разноликост у цве товима, дрвима и ваздушним СФерама, ко.је земљу окружавају! Погледајмо каква је лепота у струјама речним и бурно усколебаноме мору. Погледајмо како је диван и мио изглед дијаманта, како је светао блесак брилијанта, како је чисто и сјајно сребро, и злато — драгодено; све то једино свет овај и земља у себи садржава! Но — не усупрот филозофу томе — но но своме сонственом убеђењу тврдим, да при свему томе дивиом и леном изгледу света овога — не налазим у њему ни хиљадити део оне доброте и красоте, којом душа човекова у пуној светлости сјаји. И сасвим слободно — са једним најученијим човеком — тврдим, да ништа у свету великога нема осим човека; а у самом човеку нак, да ништа великога нема осим душе. Душа је од свега света несравњено боља. Јер шта јс душа? Душа је — но речима блаженога Августина — твар саздана, невидљива, разумна, бесмртна, безтелесна и Богу најсличнија. Добро утубимо ову носледњу реч, богољубазни Хришћани, реч ову: „Богу чајсличнија." Усуђује ли се још која твар себи овај назив присвојити? Може ли се још штагод — не само на земљи него и на небу — образом и подобијем Божјим назвати? Белико је досто-

јанство анђеоско, но ни анђелу није ово име дато. А душа човекова ето неоспорно тим се именом назива! Она је: Твар Богу иајсличпија, оиа носи на себи образ Саздатеља свога. То потврђују и речи самога Бога, које гласе; ,јДа створимо човека по своме обличју, као што смо Ми". (Бит. 1. 26.) Но сада помислимо, је ли и може ли шта красније бити од онога лица, са кога је смишљен образ душе наше? И но томе дакле, то не би била добра мисао и жеља наша, када би ми силно жудели за светским красотама, које очи наше обмањују; а неоцењени образ Божји, који у пама у потпуној светлости блиста, не би пи зашто сматрали, нити би му погледа и нажље своје — поклањали. Тако нам Плиније прича о неком цару Димитрију: како је он дуго у ипсади држао славни град Родос, те је увидео, да га не може друкчије освојити, него, да га огњем сажеже Но међу тим сазиавши, да је у нредграђу неки храм, у коме се лик Протогенов налази; — то је он опсаду наиустио, те је радије и сву добит своју и жељу за освајањем прегорео, само да не уништи лик славнога оног живописца. Ето видите, како је цар овај високо ценио лик искуснога вештака тога; а ми о образу Саздатеља нашега, — који је у души нашој изображен, — тако се мало бринемо ; шта више својевољно га уништавамо, чим нам се укаже прилика за ма какву добит и корист телесну и светску, која би ма и хиљаду нута мања била од оне добити нри освајању града Родоса! Зар нам румен стида у лице не удара? Ах Хришћанине, нрени се те размисли о томе, шта ти тражиш осим себе, када је највеће добро у теби самом ?! Ти имаш у души својој најдрагоценије, истинито, богатство и благо над благама; па шта се онда отимаш за нронадљиве ствари света овога, што се иоводиш за обманом и сујетом једиом? Дочим пак тако драгоцеиу твар — душу своју — остављаш грабежу и користи ненепријатеља спасења твога. Но ето, то сам у беседи овој о ваљаности и доброти душе наше наиоменуо. А сада да расудимо о важности и потреби њезиној.