Српски сион

Стр. 330

-С рноки сиоа *

Бр. 21.

Можда когод од нас ,пушу за излишну . и немилу твар сматра Но шта ја кажем: можда когод од нас! Зар нисмо сви чули како ми о њој мислимо? Јер узиђемо ли ми, љубазни моји, на какву гору високу, те ногледамо ли на метеж света овога; то ћемо одмах увидети, да смо у нонор сласти и уживања телесних утонули. Погледајмо само на каквим се коњима многи од нас вози, како красиа гаеталишта и забабаве свију врста тражи, како свом могућом раскошношћу украшава жене и кћери своје, како само тело своје иита и греје и о њему се највише стара! Па и самим мртвима тварима ми велику пажњу ноклањамо и о њима се брипемо. Имамо ли кућу своју, — то је ограђивамо, покривамо и на све могуће начине од буре и ветрова зашгићавамо. Имамо ли лепе и скупоцене судове, — то их перемо, прегледамо н сваки дан чистимо, Ако имамо у врту своме красне и плодоносне воћке, — то их заливамо, саседамо и још им подупираче придајемо, да им се гране не иоломе. Шта више не заборављамо ми ни статуе, које се у нагаим налатама или вртовима налазе; и да их не би мраз или каква непогода времена иовредила, — то их сукиом или другим чиме облажемо и различитим гвожђем утврђујемо; те да не би оне гатагод од старине своје изгубиле; — то их сваке године ионављамо, украгаавамо и нозлаћујемо, не жалећи на то никаква труда ни трогака. Но о дугаи својој .ми се најмање бринемо. Је ли она здрава или бона, одевена или нага, сита или гладна; то многима од нас никада ни иа ум не долази. Дсбро говори св. Јован Златоусти: 0 људи, на дрва и камење бригу вашу нростирете, а дугау своју ие сматрате за достојну ни иајмање бриге и старања свога! Из тога зар не ироизлази то, да су шша све друге ствари прече и нужније?! Према дугаи својој ми смо често сасвим равнодупш — била она или не била. И зар тако ми о дугаи својој промигаљавамо! Ах, када би и те нагае неосетљиве сгатуе живе биле, те тај нага иехат и немар за дугау иагау виделе и о њему чуле; — то би нас доиста и оне у случају томе исмејале! Јер гата је нама нужније од дугае? Ја нећу о томе да сномињем, —

гато ми номоћу ње живимо и крећемо се; пећу ни о томе да говорим, гато се ми једино ради ње људима називамо, а иначе без ње би идоли или неке бездуганг и мртве ствари били ; — но само ћу једино ово да узмем у ноглед: Знамо ли ми да нам нигата па свету овом није на дуго дапо, а да ћемо са дугаом својом вечно живети? Изгубимо ли њу једну, — то ћемо опда све изгубити. Запитајмо претке нагае: јесу ли они — одлазећи са света овога — јога шта год осим дугае своје понели? Зар нису цареви остављали овде круну и царство своје а нрослављени јунаци и витезови своје славе и лаворике?! Зар нису среброљупци све злато и сребро своје, а сластољупци све насладе и уживања телесна овде осгавили?! Тако ми нобожна браћо моја, ништа са собом са света овога понети нећемо него ћемо једино са душом својом или вечно живети — шш погинути. Јер ако ко сиасе душу своју жив ће бити; а ако је изгуби — вечно ће погинуги. Па зар дакле није највеће осуде и нодсмеха достојан опај, који се о другом чему најнезнатнијем вигае брине, него о тако нужној и корисној твари — о дугаи својој! Једанпут је у беседи својој о дугаи сам св. Јован Златоусти ово казао : Једап филозоф — догаавгаи у дом некога раскошнога човека, где су: стубови врата и све остало позлаћено било; када је опазио, да је и сами под у одајама са златотканим застирачима нокривен — нљунуо је у лице домаћину томе. А када се он за то огорчио на њега, и запитао га: Зашто му је тако — за учињено гостопримство неблагодарним се показао; — одговорио му је: Зато сам ја то учипио, јер осим тебе нисам могао згоднијега места наћи, где би пљунути могао. Овде је, мудрац тај, нодразумевао зле нраве човека тога за које се он није старао, да их наукама иросвети и облагороди. Заиста, да је човек тај — вели пам даље св. Јован Златоусти — достојан био свакога нодсмеха и презрења, јер је дом свој са сваком раскошногаћу украсио, а грешној и нечистој дугаи својој ни мало иажње — ноклањао није! Но гата би ра дио исти филозоф , да је тада јога увидети