Српски сион

Бр. 21

„СРПСКИ СИОН."

могао: каква и колика отуда за човека тога нропаст произилази?! Доиста, држим да не би он могао наћи довољно начина, којим би се доста наругати могао таквом и толиком безумљу његовом. Тако исто и ми већином данас, ни на што се не обзиремо, него тако исто као и онај поменути раскошни човек — чинимо; те тако још и веће поруге од њега заслужујемо, јер зпамо, да пропаст — која из нашега нехата и иемара према души иашој произлази — јесте вечна. Вечна говорим, јер верујемо ли, да су душе наше бесмртне; — то онда тако исто и муке, које грешнике неминовпо ностижу — немају краја ни конца. Или можда ми мислимо, да се чиме год од њих искунити и ослободити можемо. Никако! Сакупи ако можеш — од свега сребро и злато и шта год је у њему драгоцено; — то ни двапут толиком сумом новца и блага земаљскога не можеш искупити душу своју. Као што говори св. Јов. Златоусти: Ако изгубим новац или ма шта год друго, могуће је да то опет пронађем; но душу једанпут осућену никојим начином није могуће од казни ослободити. Када би и сва васелена у твојој власти била, — то и свом њом не би кадар био откупити душе своје. Тако исто и сам Христос у данашњем св. Јеванћељу вели: „Какав ће откуп дати човек за своју душу" ? (Мат. 16. 26.) За потврду свега тога сетимо се, љубазни моји, како смо ми, одмах у ночетку, душу своју грехом првих људи изгубили; и како је њу тада лако било из руку од ових искупити, јер је сам син Божји за то своју најдрагоценију крв пролити благоизволео, као што вели св. ап. Петар: „Знајући да се пропадљивим сребром и златом не искуписте из сујетнога свога жиживљења. које сте видели од отаца; него скупоценом крвљу Христа, као безазлена и пречиста јагњета" (I. Петр. 1. 18. 19.) Ето колико је драгоцена цена тада за душу нашу наплаћена била? А када се ми — по искупљењу овом — опет у нонор греха зароњавамо; то ко ће нас онда отуда избавити?! Другога сина Божјега нема, који би за нас распет био, а осим њега друго које лице нас сиасти

С ТР. 331.

не може. Но док смо још на земљи то имамо неку наду на покајање; а када пак умремо и у ад сиђемо, — то нам онда ни оно ни мало ие помаже. Плачи тамо, јадикуј и шкрипи зубима, то се нико на тебе сажалити неће. Проливај сузе своје нотоком и уздиши колико год можеш, то никакве ти хасне од тога бити не ће. Као што вели цар и иророк Давид: „Ео ад-к кто испок'ктгл тек^к." И тако видимо и сами, побожна браћо, да никаква хасна за човека није, када и цео свет задобије, а душу своју изгуби! Видите, како ми нерасудно поступамо када — ни труда, трошка, ни ничега другога не жалимо, само да светске ствари задобијемо, — а о душевним пак благама ни мало се не старамо! Пренимо се дакле, опремимо се, те о делима својима размишљавајмо! Још није доцкан, те од данашњега дапа највећу пажњу души својој поклонимо, смилујмо се на њу бедну или боље казаги — на нас саме! Недајмо губити оно, што је у нама од свега најбоље, и што само једно једино имамо, и чиме нам кроз сву вечност живети ваља. Боље и нека цео свет нропадне, само да ми душу своју не изгубимо; јер је она у нама најдрагоценија од свега. Са светом ћемо живети само привремено — као што је и казано — а с душом нак својом увек и до века. Амин.

Тумачење речи и назива, који ее употребљавају у црквеном језику.11о МихајЛОВСКОМ „Словару" и другим изворима радио Ст. С. ИлкиЂ. Ћ. © V л г г ( л Т е, — од грчке речи вбаууеХкзч и значи добр-у, благу вест, добар глас. Евангелијем се назива иовест о земном животу, чудесима, науци, страдању, смрти, васкресоњу и вазнесењу, Сиасигеља нашег Исуса Христа, — коју је света Црква примила од четири апостола Христова: Матеја, Марка, Луке и Јоана, који се због тога и називају свангелистама. У црквено богослужбеном језику иод имеменом Евангелија разуме се књига, у којој се * В. 8. бр. од о. г. — Ур.