Српски сион

Вр. 22.

„СРПСКИ сион,-

О тр . 347.

стос Господ баш крстом спасао од вечне смрти; заборављају да је преблажено и иресвето оно дрво на којем је висио Христос и да је блажен и срећан сваки онај човек, који с вером у распетога Христа и ухвањем на Његово неизмерно милосрђе осењава себе у свакој прплици знаком часног крста, јер је крст Христов слава за ангеле а страшило за демоне, о чему нас уверавају и речи Кирила Јерусалимског, који вели: „Крстни знак је страх за зле духове" (Огл. Поуч. Кир. Јер. 13, 36). Ко крст Госдодњи уважава и велича може се надати да ће му награда бити живот вечни и удружење с ангелима, а сваки онај који се крста Христова гнуша, гнуша се на њему за нас нроливене драгоцене крви Спасигељеве и такав ће, ако се не покаје, осуђен бити на мучење заједно с ђаволом, тим заклетим непријатељем крста и човека, крстом спасена, и њиме од ада, ђавола и смрти ослобођена, - (Наставиће ое.) Епископи Вршачке Епархије.* Написао: МитрОФан Шевић, архимандрит хоповски. Сииридон Штибица 1695. Привилегијом цара Жеополда I. од 4. марта 1695. потврђен за епископа вршачког. По једном документу, који се у Будимпешти сачувао, наилазимо, да је Спиридон Штибица још јуна месеца 1700. године вршачким владичанством управљао. (Ф. Милекер у преводу .1. Поповића, Прошлост срнско-нравосл. владичанства вршачког. Нови Сад 1881. стр. 7.) По свој прилици 1702. године нреместио је епископску столицу у Карансебеш. (1ћМ. стр. 7.) Мојсије СгааиојевиЛ. 1722 — 1726. На презентацију митрополита београдског Мојсија Петровића конфирмират царем Карлом путем дворског ратног Савета и коморе 18. априла 1722. (Гласник VI, 71.) Никола ДимитријевиЛ.** Родом из Херце* Из Шематизма ерпеке правоелавне епархије Вршачке за г. 1898. Ур. ** За чудо је, да се он ниу једном списку не убраја у епископе вршачке. (Исп. Гласник VI, 71. — Л!етопис књ. 7. 1826 ч. IV стр. ХН-ХШ. — Нико у преводу др. Стевана Навловића, Срба у Угарској. Н. Сад 1883. год стр. 457-458.) — Али у Гласнику VI, 74. где се набрајају редом епископи темишварски, спомиње се под бр. 2. Никола Димитријевић, и ту се вели. да је био посвећен за епискона вршачког и да је као такав управљао две године дана од 1726.-1728, као и у чланку А. Сандића „Нриложак истрорији владичанства вршачког" („Српска Сион" 1891. стр. 248.) и Ф. Мнлекера у преводу Луке Поповића, стр. 10.

говине, а постригом Пећанин. Мојсијем Петровићем за епископа вршачкога у Карловцима посвећен о избору митрополитском 1726. и конфимират исте године. (Гласник VI, 74.) Године 1726. августа 15. положио заклетву (Ф. Милекер стр. 10.) За тим 1828. године «благословнија ради вини согласијем освјашченаго Синода Архијерејскаго» премештен на темишварску епархију (Гласн. VI, 74.). Умро као темишварски епископ 27. Јуна 1744. Максим НесшоровиЛ. 1728—1738. Родом Сент-Андрејац. Посвећен за епискона вршачкога и карансебешкога мптрополитом Мојсијем Петровићем у Београду 1728. месеца августа, те на ирезентацију истога митрополита конфирмират царем Карлом путем дворског ратног савета и коморе 1728. Иншталован у Темишвару митрополитом Мојсијем Петровићем и генералом темишварским Валисом. Умро у Вршцу 1738. (Гласн. VI, 71). Када су око 1731. год. Србијанцима дати аустријански барјаци, тада митрополит Вићентије Јовановић одреди вршачкога епископа Максима Несторовића и свога викара у Гроцкој и Смедереву сниже Београда, Јосифа Стојановића, потоњег ечискона костајничког, да те барјаке освете и војску на верност поуче, као што су и заиста обојица у све три крајине ходили, т. ј. у параћинску, крагујевачку и црнобарску, вршећи оне церемоније. (Јавор, 1880. стр. 1526.) Јефтимије ДамјановиИ. 1739. Пре тога митрополит рашки и новопазарски, који је са патријархом Арсенијем IV. Јовановићем Шакабентом 1737. године нрешао у ове крајеве. Конфирмират царем Карлом нутем дворског ратногсавезаи камаре 1739. Умро јеу Бечу исте год. Исаије Антоповгт. 1741 —1748 Родио се у Будиму. где је касније и парохом био. Постригао се у манастиру Ковину, где буде иостављен и за архимандрита. Њега је као архимандрита заједно са Јосифом Станојевићем слао Мојсије Петровић, чим је постао митрополитом (1726 —1730.), у Србију, да уче народ и да га утврђују у верности к ћесару (Јавор 1880. стр. 1526. На нрезентацију митроиолита Вићентија Јовановића буде потврђен царем Карлом за епископа арадског, путем дворског ратног савета 15. дец. 1731. (Гласн. VI, 55 Детоп. књ, 7 стр. XI.)