Српски сион

Б р. 22

О тр . 3-19.

рона Матезена, те потврђен дипломом царице Марије Терезије 24. августа 1774. 10д. (Гласн. VI, 72 — 73.) Год. 1774 октобра 4. посвећен у Карловцима за еиископа еиархије вршачке и карансебешке; а, 1775. фебруара 8. инилалује га у Вршцу саветник администрације Нокач и еиискон темишварски Мојсије Нутник (ТШ. 73.). За доба његове енископске уираве установљена је 1775. интервенцијом илирске дворске депутације конзисторија вршачке епархије; исто тако саграђена је саборна црква вршачка, коју он свечаним начином као своју нову катедралу освети 28. октобра 1785. године. А потпомагао је са годишњих 140 фор. и српске основне школе вршачке. Наредба илирске дворске канцеларије од 28. августа 1777., која се публиковала у Новом Саду и Вршцу, но којој се укидају неки иразнични дани, а нарочито пак којом се забрањивало сахрањивање мртваца у отвореним сандуцима, ношење у цркву и оио.јавање, изазва у свештенству и народу и у Новом Саду и у Вршцу велико огорчење и праву побуну. У Вршцу се народ побунио лицем на Митровдан 25. октобра 1777., и том приликом владика Вићентије Поповић мало није главом нлатио. 0 самом том жалосном догађају тога дана у Вршцу прича нам Ф. Милекер у нреводу I. Поповића у споменутом спису на стр. 23—27. И као епископ вршачки старао се око наиретка иострига свога, манастира Шишатовца. 0 томе сведоче многе утвари црквене, енпсконска одјејанија и драгоцености, што се чувају у ман. Шишатовцу, а дар су епископа Вићентија. Међу драгоценосгима има златан крст и ланац с драгим каменом, који је пре неколико година ироцењен на хиљаду дуката. Тај крст с ланцем метнуо је Вићентије као енископ вршачки на мошти св. Стефана Штиљановића и то овом приликом. Црква се довршивала баш онда, кад је он отишао као епископ у Вршац, а тело св. Стефана Штиљановића било је дотле у каиели близу манастира. При поласку у епархију замоли митрополита, да му јави кад буде све у Шишатовцу готово, да дође и да буде ири свечаносги. Но митронолит му није за времена јавио, те кад је дошао, а свечаност већ прошла. Он онда седне код црквених врата и нлакаше; за тим уђе у цркву, целива св. мошти светитељске, екине

са себе крст са ланцем и метне спаситељу на прса. Крст је у кутији, а на леђи запис, нисан руком владичином и датиран 10. септембра 1778 , у ком запису владика вели: да је крст пређе био својина митронолита Исаије Антонијевића, да га је он откупио «великом ценом» и даровао манастиру Шишатовцу, Матери Божјој и светоме Стефану, те да био проклет, који га скине. Поживео је 76 година. Боловао је само неколико дана. Са назеба добије на десној руци црвени вегар (КоШаиГ), који је са руке у 4 — 5 дана прешао к срцу, на које надође вучац и наступи смрт. Умро је 16. декембра 1785., те опојан 21. декембра у катедралној цркви вршачкој и затим пренесен у манастир Месић и сахрањен тамо у новозидату гробницу. По завештају његову пренесе 1810. архимандрит шишатовачки Гаврило Стефановић кости његове у иостриг му у манастир Шишатовац, где буду сахрањене у велелепној цркви његовој у стени са западне стране у женској нрепрати, а по жељи и мисли његовој: да где је душа радо и мирно боравила, да ће ту и кости мирно почивати. Год. 1885. декембра 16. одржало је тадашње братство шишатовачко стогодишњи парастос великом ктитору манастира Шишатовца и основатељу данашњег велелепног храма светобогородичног — епискоиу Викентију Поиовићу. Јосиф ЈовансвиЛ Шакабепт. 29 окт. 1786. — 19. дек. 1805. Родио се у Иригу око 1743. године. Отац. му се звао Андрија, млађи брат патријарха Арсенија IV- Јовановића Шакабента, који је био 1747. прота у Иригу, где је и умро 1759. год. Владика Јосиф беше од илеменита рода, ношго је повељом армалном од П.сентембра 1746. царица Марија Терезија архиепискоиа и митрополита Арсенија IV. Јовановића Шакабенту, његова брата Андрију са потомством, као и потомством патријархова брата Пешка на племство краљевине Угарске издигла. Год. 1758., лицем на Божић 25. декембра, рукоположен је за ђакона еиископом вршачким и карансебешким Јованом Ђорђевићем; 1760. на дан васкресенија Христова произведен за иротођакона, а 1770. на велики четвртак (1. априла) за архиђакона Јованом 'Бор|евићем, као архиепискоиом-митрополитом.