Српски сион

С тр . 366.

„СРПСКИ СИОН."

В р . 23

По жељи владике горњокарловачког Мојсија Миоковића покалуђери се 10. априла 1810. у манастиру Гомирју и том ириликом добије име Јосиф. Као гомирски јеромонах највише се бавио уз владику у Плашком и ту ностао протосинђел. Год. 1811. био је већ архимандрит гомирски. Када је 1812. год. владика Мојсије Миоковић у Беч позван био, адмииистрирао је горњокарловачку дијецезу све до повратка владичиног, па и по његову повратку неко време још, с малим ирекидањем до 1822. године. Од овога доба на иозив епископа Јосифа Путника управљао је пакрачком епархијом (Милекер ЉШ. стр. 88). Кад је 1817. год. Цар Франц I путовао Хрватском, тада болни епискои Мојсије Миоковић изашље младога архимандрита Јосифа, да Цара на његову путу са епархијским клиром и народом по православним парохијама причекује и поздравља, те је тиме пажњу царску на себе обратио био. На, нредлог митроиолита Стефана Стратимировића именује га Цар Франц I. за епископа далматинског, те 24. јуна 1829. буде посвећен за епископа далматинског у карловачкој саборној цркви, те свечано иншталован у Шибенику 6. октобра и. г. Пошто је нровео пет година у Далмацији, буде иремештен 1834. године на епархију вршачку, којом је управљао све до свога ступања на иресто митрополитски. За архиепискода и митрополита карловачког наименован царем Фердинандом У. дана 19. септембра (1. окт.) 1842. Умро 1. (13.) дец. 1861. као архиепискои и митрополит карловачки и патријарх српски У Ср. Карловцима и 9. дек. свечано сахрањен У катедралној цркви карловачкој, код леве певнице. Сшефан ПоповиЛ. 1843 — 1849. Родом из Чакова у Банату. Отац му је био Јован намесник у Чакову а мати Јулијана рођ. Георгијевић, кћи Јована Георгијевића пароха панчевачког. Беше питомац и протођакон еиископа накрачког Јосифа Путника. • Више је година пробавио као консисторијеки бележник и професор богословије у Вршцу. 1834. децембра 4. као јеромонах и бивши професор у богословији вршачкој произведен

за протосинђела у манастиру Крушедолу од епискона бачкога Стефана Станковића а по благослову митрополита Стратимировића. Био је настојатељ манастира Ковиља, у бачкој епархији, и то као архимандрит од 1835 —1839. год. Год. 1839, лицем на св. Саву изабран је као архимандрит ковиљски од црквене оићине новосадске за члана патроната српске гимназије новосадске. У синоду 1838 год. изабран за епископа пакрачкога, и као такав Превишњом одлуком од 26. маја (7. јуна) 1839. и потврђен. Год 1839. септембра 17. посвећен за епископа накрачког у саборној цркви карловачкој. Реч његова нри носвећењу штампана је у Летопису књ. 49. стр. 27—35. На дан посвећења му поздрави га А. Ристић одушевљеним поздравом и леном несмом. Год. 1843. премештен на епархију вршачку превишњом одлуком краља Фердинанда У. од 3. фебруара 1843., те је 15. априла и. г. на светли четвртак држао свечани улазак у своју нову епархију. Иншталован за епископа вршачког краљ. комесаром Јосифом Рудић, бачке међе врховним жупаном II као епископ пакрачки и као епискои вршачки имао је да се у својим епархијама бори нротив уније, те је имао тешких дана да издржи. Али за њ најтежи дани наступише бурне 1848. до 1849. године. Владику Стефана жигосаше „мађаронством", те је услед вике и хајке на њ много патио и препатио и тужно, као ваљда ни један еиископ, свршио. Год. 1849. 8. (20.) јануара долази у Вршац сам патритријарх Јосиф Рајачић, те му прво дело по доласку беше, да је владику Стефана лишио управе над вршачким владичанством, из узрока тога, што је владика Стефан нагињао и пријатељио се с Мађарима, и носла га у манастир Фенек Патријарх нисмом својим од 14. јануара 1849. бр. 202. јавља вршачкој консисторији, да је епискон Стефан лишен управе епархије вршачке и отправљен у манастир Фанек, док се ствар његова коначно не испита, те поставља за време ове сусиензије његове архимандрита Патрикија Попескула за администратора, и позива конзисторију, да се од сада не спомиње више у цркви пме епискоиа Стефана, већ патријарха Јосифа. А архимандрита хоповскога