Српски сион

„СРПСКИ

сион.*

С тр . 531.

] Јостови сс имају строго држати, а и за време мрса треба умерено јести и пити; а који се у том огреше, потпадају под суд оратства или Епископа, јер као што је Адам изгуоио рај ради јела п непослушности, тако сада ко хоће да задооијс рај, можс то, по речима св. Атанасија Великога, постом и послушношћу. VIII. О цркви. 41. Сваком члану оратства поглавита је дужност, да долази у цркву на свако оогослужење и од похађања цркве се нико не може разрешити оез велике потреое или препреке; јер је молитва мати сваке добродетељи. За тачно вршење ове дужности одгокоран је настојатељ својој претпоставл^еној власти. 42. Будилник буди сву браћу на по часа пре првога звона на јутрењу и сваки је од браће дужан, да на будилник устане и на јутрењу дође пре него што се отпочне. 43. 11сто су тако дужна браћа да дођу на литургију, часове, вечерње и бденије на вре.\№-; који би закаснио или никако ни дошао, има то оправдати пред настојатељем; а не може ли се оправдати, то потпада суду настојатеља односно сабору братском. 44. Ндући у цркву дужан је сваки брат прекрстити се на вратима црквенима, одајући тиме част дому Божјем и ограђујући се знаком крста од видимих и невидимих злотвора. У дркви, који стоје у десној певници, стану пред иконом Христа, а који стоје у левој певници, стану пред иконом матере Божје, прекрсте се два пута, очитају молитву, прекрсте се по ново и поклоне браћи, која су у другој певници и УђУ У СВ °ЈУ певницу клањајући се и онима, који су у њиховој певници. За

времс часнога поста крстећи се, уједно се и метанише по уставу. 45. Онај од браће, који служи, а и они који читају или поје, дужни су да обављају то са особитом пажњом, умилношћу и побожношћу, не журећи се и не прстечући један другога, него обављајући све по реду и разумљиво, пазећи да молитве делују на слушаоце својим целокупним утиском, који мора бити у свему достојанствен. 46. Мирно и гтристојно у цркву и из цркве ићи и тако у цркви стајати, никуда се не обазирати и свакога се разговора клонити, дужна су браћа не само обзиром на светињу места у којем су, него и ради примера млађима својима и мирјанима, а сваку непажлшвост, немир и непристојност у цркви дужан је настојатељ да исправља саветом, опоменом па и строжијом казном. IX. О спољашњој благопристојности. 47. Сваки је монах дужан, да носи на себн образ смирености и благопристојности у свему: у ходу и стојању, у говору и понашању свом, на свакомеместу и у свакој прилици. 48. У манастиру и ван манастира треба да је монах увек обучен пристојно и чисто и да по уставу узима на се горњу хаљину, или манторос, или мантију, у руке бројанице, на главу камилавку, а кад је време и панакамилавку. 49. Монаху се строго забрањује косу и браду на кратко стрићи. 50. Монах не сме ни зборити ни ходатн с људима, који нису на доброме гласу; исто