Српски сион

Б р . 39.

„СРПСКИ

СИОВ. &

С тр . 623.

уређења прнјашња укинули, установе Отада занемарилп, одлуке пређа изврнули,јер се другачије безбожне те новотарије не би ни могле одржати нред посвећеном н непоквареном старином." Впћентпје хвали поборнике свете и праве вјере, који су увијек и јуначки, а особито у вријеме аријеве јереси, бранили исповиједање старе цркве. Примјетно је, како ови нијесу бранили поједине дијелове вјерског учења, него цпјелу религијозну систему. Јасно је нрема томе, зашто су тако велики и одлучпи људи лабаве и саме себи нротивне назоре једнога или двојице тако жестоко, тако вољпо и с толико труда побијали, борећи се за признање макар и најмањег дијела цркве, који је у учење лажно загазио. Себе су волили жртвовати, него ли вјеровање заједнице старе, држећи се вјерно закључака и одредаба св. Огаца. За тијем спомиње Вићентије иапу СтеФана, који се при р^ешавању питања о поновном крштењу јеретика, који се врате у крило цркве, држао нредања. Није то никаква — велн — новипа, јер одавна је већ обичај у црквп: што је ко Богу оданији, то се више опире повотарнјама, а ко се Вога клони, тпјем внше уз новотарије пристаје. Оваки је био Агрипин, 5 који је „први од свих смртних нротивно св. Писму, ирогивно начелу свпх другова епискона, нротивно обичају и установама предака, изјавио се за поновно крштење." 6 Уопће, ми треба да цркву слушамо, а не она нас. 7 Јеретици обично употријебе у своју корист какво тампије мјесто старога кога црквеног Оца. На тај начин иристаше ових, који су нрави католици били, јеретицима постају. Ово је тијем гњуспије, што отровом својим пе само што друге нанајају, него и усиомену св. Отаца каљају. Да се предања треба држати доказује Вићентије не само црквеном дисциплином, него и дужним ноштовањем према авго' Нод нредсједништвом Агрипина одржани сабор (на концу 3. вијека) наредио је, да се јеретици кад се врате у цркву, поново крстити морају. 6 Овдје су, као што каже Балузије, четири норме истакнуте: а.) св. Нисмо; б.) црквена универзалност; в) еаглаеност епискона и г.) обичај и одредбе старине. " . . по^пе геН{*10пет, 11011 ^иа \'е1етиз Дисеге, зеД роНиз циа Ша Лисеге1 ве^т орог4еге.

ритету апостолском. Због тога тумачи више мјеста из посланица св. апостола Павла. На пптање, зашто Бог више пута дозво љава, да и најчувенији црквени учитељи ^еретичко учење исповиједају, одговара Впћентије, да то Бог шаље ради искушења вијерпих. Искушење је веће и заблуда је оиаснпјл, што је ученији поједини учигељ. „Када је тако", наставља Вићентије, „онда је само онај прави католик, који истипу Божју, који цркву, који тијело Христово љуби, који вјери Божанској, који вјери католичкој, ништа пе иретпоставља, нити угледа човјека, нити љубави, нити ђенија, нити говорнпштва, пити ФилозоФије, него све то ни подашто држећи, утврђен у вјери, сталан остаје и одлучан, да само оно, о чем је увјерен, да је то црква католичка од старнне чувала, држп и вјерује." Св. Предање неповријеђено треба очувати. Ову тврдњу објашњава Вићептије ријечима св. аностола Павла у I. Тим. 6. 20.: „Тимотпје! чувај предање, нзбјегавајући безбожне повотарије." 8 „0!" — ово је усклик нредзпања н љубави уједно, јер је он унаиред зпао, да ће биги заблуда, са којих се унапријед већ жалости. Ко је дана данашњега Тимотпја, ако ли не цијела црква уопће или посебице читаво тијело претпостављенпх, који неновријеђено знање богопоштовања дијелом сами имати, дијелом другима казивати морају. ПГта заачи: „Предање чувај!'? Чувај га каже он — од непријатеља, да не би, докле људи спавају, сијалн коров по опоме доброме пшепичном ■ сјемепу, које је Син Човјечји посијао ио њнвн својој. „Предање 1 ', каже он, „чувај!" Шга је то предање? То значи: што ти је повјерепо, а не што си ти измислио; што си иримио, не што си саставпо: предмет не ума, већ учења, не властите самовоље, него онћега предања; ствар, која ти је предана, а не коју си ти изнио: код које не смијеш бигп автором, већ чуваром; не учптељем већ учеппком; не вођом, него посљедником. „Предање" — то значи — „чувај!" Таланат католнчке вјере пеноврпјеђен н нетакнут чувај Што ти је иовјерепо, код 8 Вићенгије слободно цитира тај стих.