Српски сион

С тр . 624.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 39.

тебе нека оетане, то и ти предај. 9 Злато си иримио, злато и врати. Нећу, да ми мјесто једног друго подмећеш: нећу, да ми мјесто злата олово гадно подмећеш или пријеваром мјед; нећу сјај злата, него право. 0 Тимотије, о свећенпче, о тумачу, о учитељу, кад те благодат Божја одарила разуком, ученошћу, буди Веселејилом 10 ду ховне сјенице, изоштри драго камеље Бонг јег учења, вјерно га скупи,мудро га сложи, иодај му свјетлости, милине и љеиоте. Кад ти боље цротумачиш нека јасно буде, што се за тамно прије држало. Кроза те ће потомство разумно славити оно, што ста рина и не разумијевајући поштиваше. Учи нак оно исто, што си научио, па кад кажеш ионово, ипак не кажеш мово". 11 Из ових се ријечи види мишљеље Ви ћентијево о традицијн, као и о чуварнцп нстога, св. цркви. Предаље се мора чувати. Апостоли само оно, што су и опи нри мили од Божанског Учитеља свога, нрејемницима својим предадоше м строго им наложише, да иредано вјерно чувају. И само се већ по себи разумије, да св. Нредање треба чувати, јер је оно позитивна, путем откривења Божјег људима дата истина. Овај се принцип свуда одржавао, гдје је учење хришћанско о себи самом свијести имало. Откривење Божје опће је добро, и они, којима је повјереио, чувари су само, а нијесу никако власници или господари. Оно је дар Божји и баш с тога ум људски стоји према њему у сасвијем другом одношају, него ли према својпм властитим мислима. Вићентије је зато тачно одредио одношај субјектнвног духа човјечјег према објективној истини хришћанској: №ћП шпоуећдг, шзј диос! 1гасПшт еб1. Тако и јест црква правоелавна од увијек постунала. ослањајући се на св. Предање и св. Оце, који су без сумње нај јаче човјечје јамство за неповријеђеност традицпје. Па када дух људски уз највећу дје латносг не би се иадао успјеху своме и када тежња љегова не би била свјесна

9 Са1ћоНсае МеГ 4а1еп1ит шуш1а1ит П1П >а!и ;шјпе соп»егуа. (Јио<1 Нћ1 сге(Шит, ћос репез 4е таиеа! ћос а 4е 1гаЗа1иг. Сот. 22. а1. 20 — 22.

10 II. Мој. 31, 2 — 11.

ч Сом. С. XXII.

истине праве, а то би могло само онда бити, ако се не би безусловно повјерио Предању, које црква чува, сумњу ту за цпјело ће му онда скинути ријечи Спаситеља нашега, који је обећао, да ће остати код својих до конца впјека. Има ли пак напретка у традицији? Садржина учења вјере ((ЗерозНит Ме1) каже Вићентије — остаје иста, само се ввше освјетљава, боље учвршћује и у поједнним дијеловима развија, како би јасније и потпуније прешла у свијет вјерних. Развитак је тога учења налик развитку тијела човјечјег. Као што човјек дјететом има већ у себи клицу развијања, тако и хришћанско учење имаде развитка изван себе, али тако „да је то у истину наиредак вјере, а ие промјена. и]2 РгоГес(:и5 пстине развитак је према њој иманентном принципу, а регтиМо је промјена принципа или боље промјена садржине. Божје откривење као апсолутна истина не смије се мијењати. Истина та пак може се људима нрогресивно откривати, напредак је исте према томе Формалап и релативаи. Педагошка сврха Божје ријечи оправдава тај напредак, јер Бог није истине казао, да је само каже, него је хтио, да је дјелатном учини за род људски, да оснује иа њој живу вјеру. Због тога је Христос Снаситељ много пута и на различити начин проновиједао. И црква сама призпаје и уважава само Формални напредак непромјепљпве истине БоЖје, али је ипак вјерно чува од доктрина духа л>удског уз помоћ Божанског духа и вјере црквених органа. Излива тој свијести дала је црква у символима, оправдавајући папредак догмата субјекгивним потребама оннх, којима су од пријеке потребе и који их због тога И уче. (Паставиће сс.) 14 Сом. С. ХХШ.

Б е с е д а. Но руском израдио Јерој Милан ПопадиЂ. ,,Пр?идоша кх нел \б, иосжфе разслаБленна носнл\а четмрлш." (Мар. II. 7.) Поглсдајмо, правоелакни Хришћани, како је чиета и искрена љубав све учипити кадра! Четири човека односе једнога узетога Христу Спа-