Српски сион
I
Б р . 39.
ситељу ; носе га оии, а не гледаЈу на величину труда свога, нити се стиде од множине присутних људи, иити се страше неудобности и тешкоће ири постизавању намере своје. Но видевши, да се од силнога народа не могу Христу приближити ; то открпше кућу у којој Он беше, те — прокоиавши таваницу — спустише одар пред Њега. Где ћемо данас наћи такву љубав према ближњем?! Видимо дапас од глади и жежи изнурепе, и нико не ће гш погледа свога да их удостоји. Видимо: наге, топлога одела и покривача лишене, љутим мразом и знојем тешкога рада измучене, и — нико не ће на њих да се сажали. Впдимо: сиромашне удовице и сирочад без помоћи остављену ; видимо све остале бедиике, са злобе и клевсте људске смрвљене, како горко плачу и јецају, и — никога нема, ко би им сузу са очију њихових убрисао. А шта је највише сажалења достојно: видимо дапас Хришћане, који Христа пе иознају, видимо верне, који силу вере ни мало не разумевају, видимо грешнике, којп су у таму вражју заблудели, и у дубину свију зала утонули, и — никога нема, ко би их научио, исправио п на пут спасења извео. 0 заиста је срсћан данашњи раслаблени, што је себи такве добротворе пашао! Такве мклости није се удостојио ни онај од св. Јеван1>елиста Јована помепути раслаблени, који је Христу жалосно говорио : Господе! човека иемам да ме ааусти у бању кад се замути вода (Јов. 5. 7). Такве се среће пи данас не удостојавају сиромашни, бедни и без помоћи остављени, ма да међу нама има и таквих који су још већом душсвпом узетошћу — него онај раслаблени заражени, те као такви леже на одру греховном у крајњој немоћи, и пе могу ни да устану без туђе помоћи. С тога ћу ја у овој беседи мојој доказати: да нема такве дужности, која би нас већма везивала, нити иак дела, које би нам знатНИ ЈУ душевну корист приносило — него : добро чинити ближњем своме и у нужди га потпомагати; а особито иак грешне псправљати и на пут спасења изводити — јесте знатна иред Богом заслуга. Ову беседу моју започињем са овим питањем: Кажите ми, молим вас, богољубазни Хришћани, зашто смо ми на свету овом рођени, и зашто од Бога саздани?Да ли смо зато, даједемо, нијемо, сујети и страстима својим угађамо ? Такви одговор био би само сладострастнику једном својствен. Да ли смо само зато, а ни зашто друго — сазда-
С тр . 625.
ни, да се користимо од Бога створеним тварима, да се красотом њиховом увесељавамо, да се дивимо величини и различности њиховој? Када би казали, да смо само зато од Бога створени, то и тај одговор наш не би био сасвим ирави и истинити, јер то не може битп главна, но само споредна сврха саздању нашем. Па која је, дакле, права сврха, ради које смо ми од Бога саздани? Зар није то, да би човек — по вид.ђивим тварима иознао невидљива својства суштаства Божјега као што су: свемогућство и премудрост, те хвалио, славио. величао Бога; а величајући Га као иајвише добро. да би Га и љубио, а љубећи Га свим срцем, да би Му као Творцу и Господу своме служио, те тако у оном животу од Њега блажену вечност получно. Доста, тоје главна намера, коју је Бог при стварању човека имао. Тако уче и исповедају сви свети оци и учитељн цркве наше православне. . А како ће човек пспунити ову дужност своју нрема Богу ? Тако ће ис-ту најбоље испунити и тиме уједно и Богу угодити — ако буде у срцу своме имао чисту и искрену љубав према ближњему своме, те му свако добро чинио. Као што и л.убазнп ученик Христов говори : Јер који пе љуби брата свога, кога види, како може љубити Бога, кога не види (1. Јов. 4. 20). М. ово је о љубави казано иросто. Но шта да мислимо о илодовима њезиним ? Када ко ближњему своме добра ие чиии, може ли Богу чинити? Јасно је, дакче, да смо ми зато рођени и од Бога саздани, да друг другу добра чинимо и један другога потпомажемо. Као што то потврђује и св. Аиостол, тс вели: Саздани см.о за дела добра, која Вог напре/1 г пргжрави да у њима ходимо (Ефес. 2. 10). А када Хрнстос по други пут дође иа земљу, да страшни суд свој над нама сврши, то ни о чему толико раснитивати неће, колико о делима доброчинства и љубави, која смо ми у животу своме нрема ближњему своме чинити — дужни били. 0 томе се уверити можемо из ових речи св. Јеванђеља: Тада ће рећи Господ онима, што Му стоје с леве стране: идите од Мене проклети у огањ вечни (Мат. 25. 41). А зашто ће им тако рећи? То се види из даљих речи истога св. Јеванђеља: Јер огладних, и не дадосте ми да једем ; ожедних и не наиојисте ме; гост бејах, и не примисте ме ; го бејах, и не оденусте ме; болестан и у тамници бејах, и не обиђосте ме (Мат, 25. 41 -44). Но они да би се
„СРПСКИ СИОН."
!►