Српски сион

С тр . 626.

„СРДСКИ СИОИ".

Б р . 39.

и извинили пред Богом — говорили су: Када смо те видели у таквим нуждама и невољама, иа да ти нисмо на уелузи били? На то ће им праведни судија одговорпти : Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ове моје мале бра%е, ни мени не учинисте (Мат. 25 45). И ко из овога — до сада реченога — не увиђа, да оно доброчинство, које ближњему своме — то исто и самоме Богу — указујемо. А пошто смо пак као што је казано — на то и саздани од Бога, да би Му служили и цобрпма Га делима својима прослављали; то је опда сасвим јасно, да дужпост ова свс нас без изнимке, и свагда обвсзује. И ио томе расудимо сами, љубазни Хришћани, зар ми тада не чинимо зло, када у понор ненотребних забава, уживаша и сласти телесних утоњавамо, а о добру ближњега свога — ни мало се не старамо? Но можда ћс когод од нас заједно са оним Јеванђеоским закоником запитати: А ко је ближњи мој? (Лука 10. 29ј. Ко је ближњи мој, о коме се ја толико бринути морам? Ближњи је наш и онај сиромашак у издртим хаљинама, и сужник у тамници; ближњи је наш и онај који кајиш са обуће твоје раздрешује. Једном речн: Сваки је човек ближњи наш, он је брат и уд наш; тс но томе дужни смо сваком човеку добро чпнити. Па јесмо ли ми дужни добро чинити ц оном душманину нашем, који животу нашем прети и главу нам иште? Јамачно; јер у свачсм, а особито пак у милоерђу треба да се човек Богу приближује, по оној Јеванђеоској науди: Будите милостиви као и Отац ваш што је милостив (Лука 6. 36). А на другом иак месту учи нас св. Јеваиђел.е овако : Бог заповеда свомс сунцу, тс обасјаза и злс и добре, и дајс даж г ц праведнима и неираведнима (Мат 5. 45). Тако' и ми дужнн смо добро чинити и иотиомагати ближњега свога: био оп друг и пријатељ, или непријатељ и злотвор наш. Св. Јован Златоусти у својим беседама о томе овако прекрасно говорп: Немој ми казати, да зато, — што је човек овај крадљивац и убица — није му рука твоја помоћи и милостн иружити могла; но ма да је и самога тебе убити хтео, то и тада немој доиустити да од глади погине; јер си тп ученшс Оиога, који је спаеења желео и онима, .који су Га на крст распињали, те ирикован на крсту овако се и за њих Богу молио: Оче! оирости им јер не хнају шта чине (Лука 23. 34). Но сада да приступимо к расуђењу о томе:

како велика и неисказана корист отуд произлази, што ми ближњему своме добра чинимо и потмомажемо га? Шта ми мислимо, иобожна браћо моја, зар Бог и без нас, не би могао бедне задовољити, гладне и убоге нахранити, сирочад заштитити ? Доста. — Онај који је све из небића у биће произвео, ово би — без икаквога труда — учинити могао. Па зашто их је онда оставио нама, да се и ми о њима бринемо, да им сузу беде и јада са очију њихових отиремо ? Ни зашто друго него једино само за то, да би — као шго св. Јован Златоусти говори — и они триељивошћу а ми доброчпнством, корист душевну задобили. Јер ко је, кажите ми. номогао бедном и убогом, а да и сам од Бога — у нуждама својима помоћи добио није? Ко је гладнога нахранио, а сам да је од глади ногинуо? Једном речи: Чија врлина није од Бога у изобиљу награђена била? Лот је примио странце и дошљаке и у дому их своме угостио; те је зато кроз анђеле од огња избављен био. Аврам је нутницима ноге опрао и иод шатором их својим расхладио; те се за то удостојио, ; а у лицу три анђела самога Бога угости, и да као стогодишњи старац сина Исака роди. Сидонска она удовица, гладнога је нророка нахранила, те зато је и сама од Бога сачувана била да не умре од глади, а зато је и њезин умрли син онет у живот новраћен био. Товит као сужнпк Вавилонски сахранио је све оне мртве, које је несахрањене на улицама градским нашао; и зато је — не само чудним начином од сленоће своје прогледао, и сина свога у дому своме жива и здрава угледао, који се преко очекивања његовог из роиства вратио него је Товит још дуго и срекно на земљи ноживсо. Авдпја је сачувао стотину иророка Божјих од безбожне руке Језавељинс и сакри их у нећине неке и неко их време храњаше ; те за то се и сам од Бога дара пророковог удостојио (1Н. Цар. 18). Еиискон Иавлин — као што из повеснице видимо — и:-- нренелике љубави своје нрема ближњему, одлучну је вољу и намеру имао, да из ропства Вандалскога избави сина удовице једне. Но ношто је нак сво имање своје на ослобођење других сужника нотрошио и није имао чиме да га ослободи, то гле чуда дивнога! Он је сам за њега у ропство непријатељима отишао и као роб служно. Па за тако чисту и срдачну љубав према ближњем свом, доиста је и њега Бог наградио и прославио. За кратко време са-