Српски сион

Б рој 39.

знали су варвари, ко је и шта је он био, и не само да су њега са сваком чашћу на слободу у отаџбину своју пустили, него су и све остале сужнике у земљи тој, земљаке његове, њему даровали и отпустили. Тако је он са великом славом и опћом радошћу кући својој дошао. Ко да оставимо све друго на страну, питам вас: Је ли то мала корист, која за нас из доброчинства према ближњему своме произилази, што Бог за таква дела наша, — а особито када су иста са покајањем спојепа — отпушта нам грехе и за њих заслужеие казни оелобађа нас ? Као што то јасио увидети можемо из оних речи нророка Данила казаних цару Навуходоносору, коме се у сну иоказало једно велико и јако дрво, чија је висина до неба допирала, алп је на заповест с неба одмах носечено бидо ; што је њему скорању од Бога казну за зле грехе његове •— предсказивало. Пророк Данил рекао је цару: Царв, оарости се грехова твојих правдом и бвзакоња својит- милошЛу ирема иевољнима; еда би ти се ттриближио мир (Дан. 4. 27). Ове речи Данилове потврђује и овај пример: Жена нека за учињену јој увреду од цара Зинона. много се пута Матери Божјој са сузама молила говорећи: учини одмазду за мене цару Зинону. И пошто пак кроз многе дане од такве молитве престајала није, то јој се јави иречичиста Дјева и рече јој: Веруј ми жено ! Давно би ја за тебе цару одмаздила, но рука ме његова задржава; — јер је Зинон врло штедар и милосрдан човек. Као што и вели син Сирахов: Затвори милостињу у недра беднога и та ~ће те од свакога зла ослободити (Силах 29). Напослетку, може ли бити веће и бол.е душевне користи за нае, него када ми — милости њом и доброчинством, које ми ближњима својима указујемо — наследници вечнога спасења иостајемо ? Јер видимо да и ираведни судија Христос на дан суда, призивајући праведнике у царство своје, не узима у обзир друге заслуге и добра дела његова, него само ово као најзначајније наглашује: Јер огладних , и дасте ми јести, ожедних и наиојисте ме (Мат. 25. 35). Што знајући св. апостол ГТавле штше к Тимотеју овако : А Госшд да да милост у дан онај Онисифорову дому; јер ме много иута утеши и окова мојих не иостиди. се (II. Тим 1. 16). Но да чујемо шта вели св. Јован Златоусти за онога, који дужну љубав ближњему своме не одаје и у нужди и невољи не ће да му помогне. Он

С: ?. 627.

вели: Зар и сами онај не ће нострадати, који неће да надгледа беднога и у нужди му руку помоћи не нружа ? У осталом, ма да су сва дела милости нрепохвална, сва Богу угодна и човеку врло корисна, то ипак ни једно од њих — било коришћу или важношћу својом пред Богом — не може с'е тиме сравнити: када ко каквога човека, ближњега свога, од греха одврати и на добар иут изведе. А зашто ? Зато, — што због беда и невоља телесних тело слаби и изнуреним постаје, но збо. 1 греха душа је бедна и очајна; тамо нас маловремена глад и жеђ мучи, а овде нам пак вечна пропаст предстоји. И зашто онда пастири духовни дремају, видећи где толики људи од греха страдају и пронадају? Зашто су учитељи унили и заснали ? Зашто и ми сви, о браћо моја, не одвраћамо од греха ближње своје и на пуг их добар не изводимо ?! Зар ми ниемо чули, какву нам за то сам Сиаситељ наш обећава награду, те вели : Ако ко изврши једну од ових најмањих заиовести и научи тако људе, тај Ке се велики назвати у царству небескоме (Мат. 5 19). А кроз .Јеремију пророка говори Господ : Ако одвојиш што је драгоцено од рђавога, бићеш као уста моја (Јер. 15. 1*9). С тога и св. апостол Павле к Солуњанпма пише и овако говори: Јер ко је наш над или радост, или венац славе? Нисте ли и ви иред Госиодем нашим Ис. Христом о Његовом доласку ? (I. Сол. 2. 19). Но ко ће нас — о свети апостоле Павле! ко ће нас напојити духом твојим, ко ли задахнути одважношћу твојом, ко ће у срца наша укоренити опу љубав, коју си ти према браћи твојој имао ? Ти говориш : Желсо бих да ја сам, будем одлучен од Христа за браЉу своју, која с.у ми род по телу, која су Израиљци (Рим. 9. 3). Ти, дакле, о блаженствени аностоле! — не само да си толике ране, окове и тамнице вољно ради обраћања ближњих твојих у веру Христову иретрнео ; него би још желео, да и сам од Христа одлучен будеш само да би они спасени били. Но ми данас ни најмање труда не ћемо да поднесемо, нити једнога часа да нробдијемо и на онрези будемо, ради душе ближњега свога. Толико људи с иама заједно живе, који једва за име Христово знају; толико грешника, који се о спасењу своме ни мало не старају; толико: природњака, Фармазона, јеретика и окорелих безбожника, који се с дана у дан све више појављују, — а ми спавамо и никакве пажње томе

„СРПСКИ СИОН"