Српски сион

С тр . 628.

„СР11СКИ СИОН."

Б р . 39

ле поклањамо! Ми не ћемо да видимо како ово семе вражје — као онај кукољ сатании — дубокога корена у земљи хвата тако, да ће пшеница — трњем толиких јересп обузета — мало по мало уништена бити. 0 Госиоде Боже! Подигни нам светога пророка Твога Језекиља, да загрми у уиш маше ове речи : Тегико иастирима Израилевима који иасу сами себе! Не треба ли стадо да иасу иастири? За то, иастири, чујте реч Тосиодњу: тако Ја био жив, што стадо моје иоста грабеж, и овце моје иосташе храна свима зверима пољским; ево ме на те иастире, и иска%у стадо своје из њихових руку (Језек. 34. 2, 7, 8, 10). Но из ових речи иророкових не треба то да изводимо, да се о обраћању и поправљању грешника, једино само архијереји и свештенвци бринутп морају ; него ако и ви, љубазни моји, увидите какво зло и грех код : друга, суседа и домаћега свога, иа се не иобринете о души његовој и не исправљате га, —- то Божје осуде избећи не ћете. Када нас Бог запита за погинулог од греха и заблуделог брата нашег: где је он, — не мојмо се правдати са оним Кајиновим речпма: Зар сам ја чувар брата свога? (Бит. 4. 9). Као што говорп св. Златоусти: „Ако ко ц све исправи, а ближњсму своме не користи не ће ући у царство небеско." А па другом иак месту у беседи својој к мирјанима овако говори: „Не мислите, да само мени предстоји о свима се вама бринути; но молим ноделите службу ову са миом; ја свима беседим, а ви сваком појединце беседите, и сваки од вас нека иште сиасеља ближњих својих." По томе, дакле, при закључку ове беседе моје вама — нобожна браћо моја, — ово говорпм: Ако хоћемо мп да — како у овом тако и у будућем веку — милост код Бога нађемо, то се угледајмо на милосрђе и чисту љубав ирема ближњему оне иоменуте четворице, који су данашњег раслабљеног Христу нринели. Тако и ми када кога видимо: у болестп, јаду, беди, спротињи, тужна и очајна, то немојмо поред њега проћи без иомоћи, саучешћа и утехе нате. Када видимо гладног — нахранимо га; а гоњепог и оклеветаног — колнко је у сили у моћи нашој — заштићавајмо. А особито нак оном ближњем и брату нашем, који тоне у понор греха у таму незнања и заблуде, руку помоћи пружимо и о поправљању његовом ностастарајмо се; да пе би •— са равнодушности и

нехата нашега — пропао онај, за кога је Христос на крсту нрикован крв своју божанствсну пролио и умро. По науци ов. апостола Павла, треба да се жар чисте љубави наше према ближњем свом тако расиламти: да је спасење ближњега наше спасење, његов живот, наш живот, његова корист — и наша корист. Но ако коме — но одласку из св. храма не могу на ум да падиу ове речи беседе моје, то нека у срце своје лубоко зарсже и често се О помиње онпх речи апостолових: Добро чинити и давати милостињу не заоорављајте, јер се таквим жртвама угађа Богу (Јевр. 13. 16). Амин.

Тумачење речи и назива, који се у црквеном језику употребљавају. По Михајловском „Словару" и другнм изворима ради Ст. С. ИлкиЋ. (Наставак) НдвЕЧЕрТЕ. Навечеријем се назива вече у односу према наступајућем дану. На пример изрази : н<шчери Рождества ХрУстокл, или мавечерТе Е огожклж Т/А , означавају вече или еечерње богослужење у очи Рођеља Христова или у очи Богојављења. Назшрсн, је јеврејска реч и значи одлучени или освеКени. Назорејем се назива Опаситељ наш, по граду Назарету у којем се, сходно нророчком предсказању (Суд. 18, 5), настанио хранигељ Његов, праведни Јосиф и иреблагословена му мајка и дјева, ио повратку из Епшта (Мат. 2, 23) Христос је у потпуном смислу назореј, т. ј. одлучен од грешннка (Јевр. 7, 27.) и освећен од утробе Матере Своје (Лук. 1, 35 ). НI д ■к л а . Недељом се назива први дан седмице, који се сматра за Богу иосвећени дан одмора, и који се ио наредби Госнодњој светкује од постанка света. У старо-заветној Цркви дан одмора бејаше последши у седмици, који се ио јеврејској речи суботом — даном одмора, назива. У новозаветној Цркви иренесен је одморни дан на први дан седмице, из разлога, што је Господ и Сиаситељ наш истога дана из гроба ускрснуо. И на црквеном и на народном језику нашем назива се овај дан недељом, — да се тиме означи, да људи тога дана не лелају (не раде, не занимају се) обичне, свакидање своје нослове. већ га проводе