Српски сион

С тр . 722.

„СРПСКИ СИОН."

В р . 45.

поче дјеловањем нових струја тако падати, да се је она у осамдесетим годинама овога стољећа нричињала, већ неком високом умировљеном личности, коју истина свагко на улиди поздравља, али и даље бјежи, да га не устави. Ни нове струје немају међутим разлога, да се коначним ефектом нохвале; јер све, како натукнух, воде до скептицизма Спенцер се очитује скецтиком напрама аисолутном, Би В018 Ееутопс1 се сам назива Руггћопсет, а Туш1а11 мисли , да ни онкрај спозпаје ничеса нема. Јадна ли посљетка дубоких студија! Човјек стоји већ тисућл.ећа на бурном жалу живота и гледа у море вјечности улажући сву умну снагу своју, да ријеши питања, која му се оданле трајно намећу. За дјетинсгва помагала му у том послу вјера, коју му родите.т>и усадише у срце, а послије опет филозофија, која му је иружила и логичка средства за образложбу задњих питања. Данас након толиког умног настојања освања ево демон сумње, те му нрикричује: Смртник не ће никад дигнути вела, које прпкрива ћутилни свијет. 1 §погати8 е(; ј&погаћшив. Од коликог су замашаја те кобне ријечи биле, разбира .јамачно сватко. Оне су попут муње пролетиле свијетом и дојмиле се навластито оних, који су у иоводу модерне науке зазирали од оваке спекулације, али дакако и блазирана ириродословном полунаобразбом засићена шШеиа. Да су ту у првом реду потресле моралном страном живота, само се од себе разумије. Тко је увјерен, да се надћутилно неда доказати: тај се стрмоглављује у ћутилно, да га се обилно наужије. Зато с иравом каже Јоћаппе« Уо1ке11;: Тко метафизику и религију одбаци, тај мора свој живот — мисли ли јаено и досљедно — удесити сасвим према релативним и чисто индивидуалнпм мјерилима т. ј. нрема мјерилима промјенљиве угоде и користи. Бива ли међутим, да нетко без метафизике и религије живи ипак према строгим моралним начелима — онда то није него самоопсјена и недостатак досљедности; јер свако морално на,чело упућује имнлицпте на неки мање или више одређени назор о свијету, унутар којега је тек оправдано и имаде смисао. Ну није зазор од метафизичких идејала заразило само више него жалибоже и ниже слојеве пучанства; јер је тежња за понулари зацијом знаности скрбила за то, да се све, што

учењаци пишу, и на улици приповиједа. Ту теорија тек и постаје праксом, пошто се одатле, што се надћутило, дакле Бог, душа и идејали не могу тобож спознати, напречац закључује, да их у обће и нема. Из тих пак је негација баш проистекао онај страшни морал, по којем борба за живот није само свјетски него и еволуциони закон. Тко се у борби за опстанак уздржи — тај је имао право. Сила је право. Нема ли Бога, душе и вјечнога живота, онда нема ни вјере, ни ћудоређа, пи права — а егоизам, који у борби за опстанак даје појединцу снагу: баш је тако једини оправдани принцип живота, као што је земаљско блаженство једина сврха човјека. Тај је морал тачка, у којој материјализам и атеизам постају популарни и служе упориштем т. з. четвртому сталежу, који под геслом: ш сИеи ш та^ге тресе јур великим народима, а има га и код нас, колико га год нијекати хтјели. Да ми међутим не спочитнете, да престрого судим, нстаћи ћу одмах п појаву, која с материјализмом успоредо тече, а одаје мање или више идејално схватање свијета и живота. Мислим на мистицизам. Мистицизму имаде трага већ у Шелинга, а попут Ганга плине већ по фплозофији Шопенхауера и Хартмана. Али док код потоњих подсјећа на стару домовину Буде и Браме, код №е1г§сћеа се у облику симболизма братими с науком Заратустре. Не може се потпуно занијекати ни у Микрокозму Лоцеову, а по готово удара у очи у Нани и Зендавести Фехнеровој. Тко пак не зна мало да нијесам заборавио питати — да је и отац позитивизма Август Комте иод крај живота био мистиком, изучао отајственост нроцесија и умишљао себи, да је врховни свешгеник. Дакако, шко за дана ушуткава глас душе, шому иод вечер избија сшално на јаву! Али ни мистицизам није осгао тек унутар строге знаности, него је изазвао неку врсту мистичке популарне науке и ирешао у свијег и умјегност. Ту бих могао говорити о нашему земљаку баруну Хеленбаху и Карлу ду Прелу, оснивачу часопнса 8рћшх и писцу многих мистичких дјела; могао бих говорити о нашим спиритистима, хипнотизернма и читачима мисли; а не мање бих могао показати, да и кроз модерну умјетност п лијепу књижевност просијава доста интензивно мистична зрака — али све ово би ме предалеко водило. Овдје ћу само