Српски сион

Бр. 45.

дСРНСКИ СИОН>

С тр . 723.

нагласити, да је мистицизам у повијести филозофије слиједио вазда за строгим искуственим правцем, поради чега је и дозвољено сматрати га неком реакцијом. У сваком пак случају стоји, да мистицизам одаје метафизичку потребу нрекорачити круто искуство и приближити се свијету идејалном. А што да вам напокон кажем о ефекту раздобља, што смо га назвали соцаЈалним? Како раздобља нијесу зидовима ограђена, него једно утјече у друго, наравно је, да све, што сам дослије истакао, вриједи у неку руку и о раздобљу социјалном. Једна неповољна појава међутим имат ће се на посе њему прииисати. Оиће социјализовање знаности донијело је наиме са собом, да се је у свакој од њих стало провађати и социјално начело дпобе рада, које је и медиокритетима пружило згоду судјеловати код доградње истих. Истина је, да је знаност у опће тпјем квантитативно порасла, јер се је и нехотице прометнула у бујицу најразличитијих монографија и минимографија. Али сумње нема, да је она квалитативно страдала, јер се је све више стао губити опћенити пријеглед, пак по том универсално филозофијско схватање тако појединих дисциплина као и читавога знанственога организма. Што пак вриједе поједина макар и најнезнатнија дата, акоих нијесмо кадри сврстати иод принципе, у којима су текоснована? На те је прилике упозорио Едуард Хартмаи већ г. 1882. у свом дјелу Модерни Проблеми. Модерна је знаност, вели он, у погибли, да се од емпиријске грађе угуши и у специјализму укочи. . . Поједине се струке све више разилазе и мање разумију попут рудара, који у посебним рововима а без заједничке основе раде. . . При том далеко расте литература. Узмемо ли, да у немачком језику изађе на годину само 15.000 дјела, а отприлике исто толико да их изађе у језику францеском и енглеском — онда то за трећину стољећа износи већ преко милијун књига, којима треба још прибројити силесију периодичких часописа у истом размаку изашлих. .. Ако тај процес још једно стољеће потраје, мора се јевропска душевна наобразба тако укочити, да ће укочености својом надмашивати укоченост кинезкога мандаринства, талмудства и исланства за толпко, за колико ће библиотеке наших праунука надмашивати књижевно благо Кинеза, Жадова и Мухамеданаца.

И ЈГудвиг Штајн, који се иначе у наведеном већ дјелу жали, што се знаности нијесу до данас довољно социјализовале, осуђује одлучно њихово све јаче специјализовање. Називајући иотоње најпростијим таљигарским послом, који се само трицама и кучинама бави, каже изријеком: Данашњи су заступници знаности, ограничивши се индивидуалистички на своја стручна поља, изгубили сасвим свезу с цјелокупним знањем људства; а што је при том најгоре, они не опажају ни замашај тога губитка... Ту не преостаје него се за времена сабрати, да знаност не стигне судбина градње вавилонскога торња, код које један човЈек није разумио говор другога Ну све то је, рекао бих, истом теоретичка страна специјализма. Практична је далеко неповољнија. С једностраним специјализмом наука нестаје наиме све више правога знанственога идејализма, којему наука о себи вриједност имаде. Само ријеткима је јоште знаност узвишена небесна божица; већина је сматра кравом музаром, која имаде служити потребама ћутилнога живота. Зато код избора штудија одлучују данас више т. зв. изгледи и обзири него ли љубав према знаности — а ипак сумње нема, да су они нрви нешто споредно. Студиј је у кратко ностао студијем за крух. Узме ли се, да је таки студиј тим уноснији, чим више рачуна са разумом, а одмеће срце — онда је иојмљиво, како се у његову поводу не може доћи до хармоничне наобразбе пак по том ни до чврстих моралних начела. Тко пак потоњих нема, тај или израбљује прилике у своје егоистичке сврхе или се њима ропски прилагођује. Одатле и чудна нојава, да наш високо просвећени вијек — што се значајева тиче — заостаје знатно за мање просвећенима. За племенита дјела и велике жртве хоће се дашто више срца; а наша је култура мало не изкључиво разумна. Ш. Толико саи морао рећи да упошуним слику, коју сам ваЖ о стсљећу подао. А сад допустите, да на основу тих података изведем заглавак и завршим. Кад би стари Сократ устао из гроба, а ми бисмо му показали наша чудесна ирометала, огромну продукцију творница, далекосежна зрна, којима се људи убијају и градови руше, раскошно удобље приватних кућа,