Српски сион

С тр . 724. „ОРПСКИ СИОВ. & В р . 45

крцато пуне библиотеке, сјај казашшта — у кратко све благо стољећа, нак бисмо га при том упитали: нијесмо ли с правом поносни он би ио свом старом обичају стално одговорио: не знам јер не познајем вашег мишљења и јер нијесам испитивао, јесте ли добри и мудри. Можда би и наставио, па рекао: У својој сам домовини чуо громорног Перикла и гледао драме Софоклове; Еврипида сам и Алкибијада особно познавао, а Аристофан ми је био непријатељ; Фејдију сам видно на дјелу, а Зеуксисовим сам се сликама дивио, док је Платон био мој ученик. Покажите ми ви своје живе мајсторе. Тко не опажа, да би тако онај као п овај одговор Оократов садржавао критику читаве културе нашега стољећа. Хеленска је култура класичкога доба била у првоме реду идејална, а к тому индивидуална, а наша је у првоме реду материјална, а уз то социјална. Ззто је разумљиво, да се Сократ кому су идејали више вријецили од свега земскога блага, а нојединци опет више од друшгва — не би за нашу културу, код које баш обрнуто бива, могао одушевити. Ну човјек немора да буде баш Сократ, а да ипак опазп једносграност, да не кажем странпутицу модерне културе. Идући нретежно за тим, да људство дресира за извањи свијет и стече по том што више културних средстава, она је мало не сасвим сметнула с вида нугарње потребе људсгва, дакле баш оно у чему се културне вредноге и класицитет састоје. На ту се прилику имаду одбити и навале, које против модерне културе све више учеставају. Да споменем само дјела 1^а всЈепсе 1а геН^Јоп од Фердинада Брунетира и Б1е НаШо81&кеи <1ег шо (1егпеп \\П88еп8сћаЛ од Тилмана Пеша. С тих су се навала пријатељи данашње културе силно узврпољили. Лудвиг Штајн нредлаже. да се створи посебна универзална знанствена академија, која би попут врховнога судишта у свим иитањима изрицала своје пресуде. Ну не гледећи на то, да се доба, које баш у поводу своје културе радије р"уши него ли ноставља авторитете, не би покорило ни пресудама таке академије — не ради се, мислим, код те згоде у опће о појединим питањима знанственим, него се ради једино о иитању оиравдане протутеже данашњему материјалистичкому правцу. Ако нотоњи уз нижу мате-

ријалну културу није био у стању створити и вишу идејалну — онда не преостаје него да се удеси тако, да и ова буде могућа. Човјек није само твар него је и душа. која трајно твар разбија и тежп за идејалним крајевима метафизичке сиекулације. Како је ова у тијеснеј свези с филозофијом, за право срце њено, може иреинака реченога правца састојати дакако само у том, да се филозофпја стави опет у средиште читавога научнога система знаности. То захтијева у осталом и социјални карактер данашње културе. Соцпјалне науке наиме, навластито национална економија и статистика служећи се природословном методом, игнорује цо могућности свуда појединца и узимљу у обзир само чолектпвно скунно дјеловање, да на његову основу конструирају законе. Како иојединац излази при том тек као незнатни члан извјесне економске заједнице, који се реченим законима имаде ропски нокорити ишчезавају наравно идејална добра и вредноте појединца сасвим спрам материјалних добара цјелине. Ну поједпнац не може бити ништица већ зато, што онда ни државе не бп биле но скунони од ништица. Истина је, да појединац у повјести стоји знатно под дојмом материјалних прилика и да су потоњима читава раздобља увјетована тако, да и хисторичар дође лако у наиаст да иовјесни нроцес и ехвати и прнкаже наиросто као госиодарственп. Ну повијест овако схваћена, била би тек повијест материјалних прилика и интереса, док у развоју народа знаде дојам појединаца далеко надбијати дојам оних првих. Само филозофијско схватање, којему социјалне иојаве нијесу но психологије, иодобно је признати превласт духа над материјом и бити праведно тако према иојединцу као и друштву. А не пути ли иоцјепканост знаности такођер на потребу концентрације у филозоФији? У новоду соцнјалног иринцнпа диобе рада разиђоше се поједине дисциплине нонут накове дјеце нити знајући нити марећи за заједничко исходиште. Већ унутар уже дисциплине рецимо математике — престала је међусобна контрола и међусобно разумијевање специјалиста; а природне се науке све више промећу у несувислу збирку ситничарских биљежака. КитеПп се и Беи^сће КипДвсћаи истина нада, да ће и опет доћи врнјеме, гдје ће се све раштркано и несувисло у цијелост саставити.