Српски сион

1'>к 45.

„СРДСКИ ШОН."

С тр . 725.

Ну вријеме по искуству све више расгавља, а дух је, који све више уједин-ује. Зато је то питање већ Илатон за увијек ријешио. кад у својој држави тражи, да младићи од 20 год. иочамши раштркано знање своје према сродности дисциплина и према нарави биства до пријегледне (синоптичке) цјелости дотјорују. Иошто пак аиуотххсхбд може бити само филозофски дух, не преостаје него да сваки стручњак буде и филозофски наображен. Да се уклоним приговором, да то само филозофи траже, послужит ћу вас са два мнијења с различитих поља. Велики правословац Вш1оН' Јћеип§- тужи се у приједговору к своме дјелу Бег Хтгеск 1т Еесћ!;, што је у филозофијским питањима био тек дилетанта. Ако сам икад пожалио — вели изријеком — што је моја наобразба пала у доба, гдје се је филозофија слабо дијенила, то је баш код тог дјела Што сам онда под дојмом неновољие струје пропустио, нијесам никад више надокнадитк могао. Не мање класично је очитовање Наске1оуо. Погубнији од специјализма — вели он — јест за разумијевање природне цјелине недостатак филозофијске наобразбе, којом се већина савремених природословаца одликују. . . . Они мисле зграду нриродних знаности сазнати од пуких чињеница без филозофијске свезе, од пукога знања без разумијевања. На то се туђење природних наука од фшгозофије и сурови емпиризам, који се данас често хвали као егзактна знаност, имаду одбити они необични скокови мишљења, оне крупне новр.једе елементарне логике, с којима се сусрећемо на свим нутовима природословним. Након овакових изјава чини ми се сувишно напосе доказивати, да је филозофија сошШш 8те срха по11 сваке знаности. Једино што би се питати могло јест: која или чија филозофија? Према свему, што сам о недостацима модерне културе истакао, не би смјело бити сумње, да то може бити само филозофија, која све проматра 8и1з вреие е^ешИаМв и за коју по том постоји и свијет идејала. Филозофија, која идејале сматра метафизичкнм тлапњама не може бити покреталом знаности, нити може по овим дати култури идејално обиљежје. Рафаелова мадона Сикстина и миса од Палестрине нијесу нипошто пуки творови маште, него су плод дубокога увјерења, да ностоје идејали, којима су намћјењени. Зато је и непоњатно, како наста-

вљачи Кантови могу захтијевати, да се вратимо филозофији њихова мајстора — та Ланге је баш у поводу његове науке дошао до негације свих идејала и допустио само естетско дјеловање њихово. Треба ли у опће да се враћамо, онда се вратимо к филозофији највећега генија свих вјекова, који није био мањи штовалац емпирије од данашњих материјалиста а ипак је утврдио метафизику као знаност о свијету идејала. Мислим Аристотела. Тијем у осталом не буди друго речено, него да је питање о идеализацији културе у најтјеснијој свези с питањем о могућности метафизике у опће. Одабрали зато коју или чију вам драго филозофију, она мора да буде скоичана с вјером у битак идеала: имаде ли култури подати идејално обиљежје. Ако је све у свијету само твар и сила, а Бога и душе, неумрлости и слободне воље нема — онда, како рекох, нема ни вјере ни ћудоређа. А нема ли вјере и ћуцоређа онда мотивом мишљења и дјеловања људског постаје звјерски егоизам, који живот нужно раствара, јер га чини роиски подлим и простим. Насупрот тому је чињеница, да све лијепо истино и добро у свијету настаје у поводу идејала; поради чеса само инфернални цинизам може тврдити, да нијесу но мегафизички фантоми. Или зар је нрошло стољеће потонуло у крви милијуна за фантоме? Зар су стољетне тешке борбе наших отаца за вјеру, домовину и слободу — те највеће народне идејале биле тек борбе за фантоме? Никада. Борбама за идејале стјечемо тек право на њихову реализацију овдје; а то нам ираво вриједи све дотле, док се за њих боримо. Гојимо зато идејале и настојмо према несумљивој интенцији идеалних оснивача нашега свеучилишта, да кроз њих као кроз призму пролазе и све знаности — не би ли нам чим прије домовини синула чаробна дуга боље будућности.

Катихетична предавања Ареенија Царевскога удешепа према пространом хришћанском катихизису нравославне цркве. Превео с руског Вељко ЛукиЂ п*рох. (Наставак). Но апостоле и пророке није руководио Свети Дух само онда кад говорише, него д