Српски сион

Број 45.

„СРПСКИ СИОН"

С тр . 727.

да једини он предсказује будуће и то баш у потврду свога божанственог откровења. „ Што ■је преЈје бивало, казивах напријед од давна, говораше некада Бог Израиљу, и шшо из мојих усша изиде и објавих, учиних брзо и зби се. Знао сам да си уиоран, и враш да ши је гвоздена жила, а чело да ши је од мједи. И за шо ши од давна објавих, ирије него се зби казах ти, да не би рекао: идол мој учини шо, и лик мој резани и лик мој ливени заиовједише тако." 0 божанственом поријеклу светога писма свједочи за тијем онај с.илни утјецај, који пмаше и има оно на умове и срда људска. Док се није рашнрило свето писмо међу људима бијаху људи безбожни, неуки и груби: не нознаваху једног правог Бога, казиваху се идолима, не умјеше разликовати добро од зла, истину од лажи и живјеше у вишем степену наравственијем животом. Благочашће чувало се тада тек у некијем избранијем породидама. Кад се поче међу њима ширити свего писмо промијенише се они потпунома: од грубијех и неукијех људи постадоше људи образовани, од идолопоклоника постадоше поклоници једног правог Бога, добише истинске и правилне појмове о добру и злу и почеше живјети животом наравственијем. Узмемо ли при томе у обзир да су свето иисмо написали људи већијем дијелом просги и необразовани, онда морамо увидјеги у силном утјецају, који имаше оно на људе знамените и учене, на цареве и царства, — непобитак да је оно права, свемогућа ријеч Божја. Често се дешавало, да су се велики грјешници обраћали на пут спасења, саслушавши тек једноч пажљиво читање светога писма. Тако би н. пр. са преподобном мученицом Јевдокијом. Она је живјела у граду Илијопољу и испрва не бијаше Хришћанка. Бивши лијепа и врло богата, нровођаше она живот свој у непрекидном уживању. Но Бог, који неће смрти грјешникове, спасе већ готово проналу Јевдокију на овај начин. Неки побожан инок пролазећи кроз Илијопољ у свој манастир, конаковаше баш у оној кући у којој живљаше Јевдокија. Собу, коју дадоше калуђеру за коначиште, дијелила је тек дрвена преграда од спаваонице Јевдокијине. Послије кратког одмора поче инок да се моли, а кад очита молитве ирихвати се читања светога писма, које ношаше увијек уза се. Он читаше све док не

поче свитати. За вријеме тог читања пробудила се Јевдокија. И не сањајући да се какав странац налази тако близу ње, зачуди се кад чу читање, и одлучи тек из знатижељности да прислушкује шта чита тај непознати јој човјек. Читање дубоко нотресе душу њену; први пут у животу своме осјети она ужас положаја свога и сјећајући се свију гријехова својијех не могаше до јутра да сведе очију. У јутро призва она непозната човјека к себи, п мољаше га да је научи како би се спасла. Инок је научи и Јевдокија од тог доба са свијем промијени начин свога живота: имаовину подијели снротињи, одрече се свјетска уживања, повуче се у манастир и ту се истаче необично светијем животом. Тако силно дјелује свето писмо на срца људска. На пошљетку доказује, да је свето писмо права ријеч Божја, висина и најсавршенија чисшоЛа садржине његове. Висина садржине светога писма састоји се у томе, што су у њему изложене истине узвишене и непостижне за ум човјечији. Човјек може да пише једино о ономе шта види, чује и што је кадар да смисли. Тако он види мора, ријеке, различите земље и пише географију, чује о животу пређашњијех људи и пише историју. Но ни један човјек не може да пише о ономе чега није видјео или није чуо од другијех и о чему нема појма. У светом писму пак налазе се баш такве узвишене и непостижне за човјека истине Ту је изложено учење о свијету духовном, о једном Богу, тројичном у лицима, о ваплоћењу Спна Божја; ту се прича о стварању свијета и човјека, и о многијем другијем истинама које надмашују сваки ум човјечији. Јасно је да је такве истине могао открити тек једини Бог и за то је нотпуно истинита тврдња, да висина садржине светога писма посвједочава и потврђује е је оно потекло од Бога. То исто доказује, рекосмо, и чистоћа садржине светијех књига. Све су свете књиге наиисане у разно вријеме, у разнијем мјестима и лицима разног звања, карактера, образовања и друштвена положаја. Но поред свег тог оне су потпуно сагласне међу собом; ни једина не противрјечи ни једној другој ма у чему; у свима њима изложене су једнако чисте и узвишене истине, и ни у једно.ј од њих нема чак ни ејенке од заблуде или лажи. Међу тијем тога не видимо у књигама човјечијем, међу