Српски сион

Б р . 47.

„СРПСКИСИОНЛ

С тр . 755.

вјеро особит смисао. Тај назив напомиње нај тјешњу, узајамну свезу тијех дијелова, а уједно н иуно&у и савршеншво вјере, која се налази у љима. Свако иоједино тијело тек је онда савршено, ако има све потребне му чланке, при чему се ови пошљедњи налазе међусобно у најтјешњој свези и, припадајући цијеломе. нотпомажу развитак његов. Исто тако је и вјера хришћанска једино онда савршена , кад обухваћа све дијелове символа, при чему се ти дијелови налазе у најтјешњој хришћанској вјери, нотпомажу нанредовање њено. И за то, ако бп се ирохтјело њеком хришћану да н. пр. рече: ја вјерујем у Бога Оца, али не вјерујем у Снна његова, Исуса Христа, он би тијем показао, да нема иотиуну вјеру хришћанску. Прави хришћанин мора вјеровати како у Бога Ода, тако и у Бога Сина, јер, по ријечима аностола Јована: „ који се год одриче Сина ни Оца нема. и На исти је начнн ва потпуну вјеру хришћанску неопходна и вјера у Духа светога. У томе нас утврђује нримјер дванаесторице мужева ефескијех, које не признаде апостол Павао за хришћане, послије како му на његово питање: „јесте ли иримили Духа светога кад сте вјеровали и , — одговорише: „ нијесмо ни чули да има дух свети а . И тако су сви дијелови символа в.јере, као год и чланци тиЈела, тијесно свезани међусобно, и онај који не вјерује ма у који му драго дио његов нема потиуну вјеру хришћанску, која је неопходна за угађање Богу и спасење душе. Већ и саао искрено вјеровање у све истине православне хришћанске в.јере у вишем је стенену добротворно за човјека. Ушљед тог вјеровања може човјек примити тајну крштења и у њој очнстити се од свију гријехова, постати ираведнијем , То потврђује апостол Павао кад вели: г срцем вјерују за правду 11 . Но људи нраво угађају Богу и сиасавају се хришћанском вјером једино онда, кад исиовиједају ту вјеру. Шта дакле значи исиовнједати иравославну хришИанску вјеру? Једаред је рекао Исус Христос ученицима својима: „а који год иризна мене аред људима, иризнаЛу и ја њега иред оцем својијем, који је на небесима. А ко се одриче мене иред људима, одреИи Лу се и ја њега иред оцем свОЈијем који ]е на небесима."

У тој реченици налазимо двије ријечи, које изражавају појмове опрјечне један другоме: — иризнати и одреЛи се. Њекада се апостол Нетар у тежак час искушења одрече свога Господа. То он учини, како је иознато, у дворишту првосвештениковом, куда је ушао, да види, шта ће учинити са Господом непријатељи његови. Ту рече слушкиња првосве штеникова Петру, да је и он био са Исусом Христом. Но Петар, умјесто да на ријечи слушкиње јавно признаде, е је он заиста ученик Исуса Христа, а Исус Христос да је Госнод и учитељ његов, рече: „«е знам шта говориш" , и за тијем се стаде клети да он ни не познаје Господа. Но при том у срцу свом он добро знађаше Исуса Хриса и себе држаше за ученика његова, а устима казиваше, дз он не позна Исуса Христа и да није ученик његов. У том случају постаде он кривцем гријеха одрицања. Но доцније је тај исти апостол радосно исповиједао свога Господа. Поглавито учини он то у дан силаска светога Духа на апостоле. Тада он јавно свједочаше пред Јудејима и незнабошцима, да се људи не могу иначе спасти разма кроз Исуса Христа. Ова пак прпповијетка јасније ће нам показати шта значи иризнавати, исиовиједати хришћанску вјеру. У другом вијеку послије р. Хр. живљаше у Африци њека хришћанка по имену Перпетуа. Испочетка била је и она незнабошка, и имађаше оца тврдокорна незнабошца, који силно мржаше хришћане и хришћанство. У то су врнјеме незнабошци жестоко гонили хришћане, и Перпегуа, примивши св. крштење, мољаше да је прозову Периетуом, т. ј. устрајном, сталном. Она нредосјећаше, да ће морати због вјере своје да ирепатн многе јаде, и жељаше да је већ име њено увијек подсјећа, како мора бити сгална у вјери Предосјећање Периетуино збило се. Незпабошци, сазнавши да је и она нримила хришћанство, ухватише је и доведоше пред свога судију. Овај је запита: „јесп ли ти хришћанка?" „Да, ја сам хрпшћанка", смјерно и радосно признаде она. — „Желпш ли да останеш хришћанком?" питаше судија даље. „Јест, желим да останем хришћанком све до краја живота мога", одговори Перпетуа подједнако смјерно и неустрашиво. Међутим поче судија суровв од ње захтијевати да се одрече Христа. Но никакве претње његове нити захтјеви његови не мо-