Српски сион

Ста. 90.

„СРПСКИ СИОН."

В р. 6

строго придржавао карловачке погодбе, а у неким је од ове иогодбе одступао. Само у парницама оних помешаних општина, у којима је највиша царска резолуција од год. 1864. Србе и Румуне у заједници затекла и које су општине обе саборске делегације као мешовите признале, узео је суд, као мерило при иодели црквеног иметка, иаришеш и поделио је имање, без обзира на број душа једне и друге стране, на два равна дела, и то с' тога разлога, јер се није могло достовернпм доказима испоставити, у ком су саразмеру утицали Срби, а у коме Румуни, на оснивање црквеног иметка онда, када је црква зидана. Но и ово се не може узети као начелно решење, јер ако се у будућим парницама друге околности испоставе, и други докази ирикажу, другчије ће гласити и пресуда. Еада, дакле, досад судови у деобним парницама нису донели у пленарној седници таково начелно решење, које за будуће има као цинозура служити, зашто онда информисање и обавештавање судова на ту цел, да своје наводно погрешно сватање окрену на боље? а наиме: Зашто покретати и патријарха нашег и епископат, па и наше нрваке, и упућивати, да на врата суднице покуцају, па да просе мало правде, кад томе нити је досад било иотребе, нити ће у будуће такове бити. Судови наше домовине, — то морам отворено и јавно признати — били су досад безпристрасни и праведни. То показује гореистакнути резултат досадањих парница, који ће сваког који правнсг осећаја имаде уверити, да се, према у парницн исказаним околностима и доказима, није мсгло другчије судити и у том случају, да је ма ко на решење речених парница или посредно или непосредно утицао. На пример, шта би вредило ма чије утицање у деобној парници мале-бечкеречке црквеве општине? Ту су године 1872., када је у смислу погодбе поступак за помиру спроведен, Срби и Румуни на записник признали, да је цркв. добро речене општине заједничко. Шта му може информација иомоћи? — јер судвја ће казати; „па кад сте признали да је добро заједничко, а оно нека се дели". Сваком је додуше слободно, да једног или другог судију на неке важне околности и доказе, које се у парницц налазе, упозори, но

то може дотични правозаступник, који парницом руководи, сам чинити. Зашто потезати патријарх, епископат и наше прваке и излагати их непогодама, којима су обично информатори изложени ? Зашто излагати наше прве људе, да га судија са сумњивим погледом дочека и да у себи помисли: „Ствар Срба мора да на врло лабавим ногама стоји, кад су поред свега адвоката чак и патријарха и епископат мобилизовали на ту цел, да им ови, својим високим положајем и угледом, правду извојују". Ако можда Румуни иду да на врата судија куцају и као што они кажу: „да се плачу", ми то не треба да чинимо. Наш парод научен је за правду се борити, али молиши — никада! — А допустиће ми свако — па и Др. Ст. М. — кад се куца на врата суда и судије, да то већ по себи изгледа као нека молба, коју већином употребљују они људи, који у свом нраву баш нису сигурни. Ми се уздамо у правдољубље наших судова и уверени смо, да ће они судити: „ни по бабу ни по стрпчевима, већ ио правди Бога истинога", Најзад морам и опет изјавити своје уверење, да се горе речени ванпарнички иоступци не износе јавно на добош, и да је Др. Ст. М. својим чланцима, у којима је оно изнео на јавност што није требало, српској ствари много више шкодио, него што је користио. У Темишвару на Крстов Дан 1900. г. Др. Светозар Димитријевић ваступник српске странв у српско-румунским деобним парницама.

Тумачење речи и назива, који се у црквеном језику употребљавају. По Михајловском „Словару" и другим изворима ради Ст. С. Илкић, (Наставак) Р. Раздр«вл(нТс — је један акт божанствене литургије, који се у томе састоји, што се свети хлеб — агнец — пошто се претвори у пречисто тело Христово, дроби на ситније делове, да би се тако могао дати вх сн^кди к'крнк1Л1&. У првом реду агнец се роздроби на четири дела тако, да на свакоме од тих дел^ва, остане по једно слово од печата, што се на просфори налази (в. нросфора). Ови се де-