Српски сион

В р. 6 „СРВСКИ

сврху. Та сврха, ко.ја је оличена у амоае називу „манасгир" (шопаз^епопј, једини је субјект права, дакле власник манастирског добра. А калуђери ? — они су уживаоци тога добра, те извршиоди оне сврхе за коју манастир и манастирско добро постоји. Јерархија пак, и односно епархија, па и сам црквено народни Сабор ништа друго нису, нити могу бити, него само контролне власти у Митрополији, које су позване на то, да бдију над тим, да се приходи манастирски на оне сврхе употребе, на коју су ови намењени, и да се манастирско добро неокрњено очува. Истинаје, на пример, да је по динломи Марије Терезије добро манасгира Бездина даровано игуману Веселиновићу за заслуге „илирског" народа. (Речену диплому чува данас епископ темишварски.) Истина је, да су и остале манастире поједини српски добротвори па и сам српски народ по смислу овоме дарованих привилегија засновао (види кр. рескр. V. § 1.) и горњој сврси даровао Но нстина је и то, да сваки дароватељ чини иоклон и задужбину на гореистакнуту сврху, која је оличена у називу „манастира". По праву и правним појмовима поклонодавац се одриче оног што је поклонио за навек. а власник поклона постаје она сврха, на коју је манастирско добро даровано, Зато и сам рескрипт од V. § 1. убраја додуше манастирска добра међу црквене народне фундације, но ипак признаје да су манастирска добра својина манастира. Љубопитљив сам, дакле, знати, на каковој правној основи намеравају Румуни потраживати манастире Бездин, Сенђурађ и Месић. Да ли ће казати да су они својина бивше заједничке (?) митрополије, те би онда сви манастири па и сремски потпали деоби, или да су својина темишварске и односно вршачке енархије ? или у овој епархији налазећих се цркв. оншгина? да ли ће рећи, да је манастирско добро својина већине оног народа, који се у околини маеастира налааи, или да се има то добро саразмерно према броју румунских и српских душа — које се у околини манастира или у дотичној епархији налазе — поделити? да ли ће у тужби навести и доказати, да су речене манастире Румуни или румунски калуђери засновали ? или наиослетку, да ли ће казати, да су речени манастири добра румунског народа ? — Какву ће правну безсмислицу измислити Румуни да присвоје речене српске манастире? — То до

СИОН." С тр . 89.

данас још не знамо, но уздајући се у вечиту истину и правду, можемо се ноуздано надати, да ће Румуни, ма на ком од речених правних основа, тужбу ради досуђења речених мана стира подигли, одбијени бити, и то са оних разлога, које сам навео при дефиницији оног питања: ко је код манастира субјект права, то јест, чији су манастири? Ово што сам само у кратко о манастирима рекао, може свакога Србина уверити, да су румунске претње, да ће наи речене манастире судским путем одузети, проста бенетања, која се не могу озбиљно у обзир узети. А сад да пређем на оно, што Др. Ст. М. није требао у својим чланцима истицати, нити јавно расправљати. Но кад је већ почео о таким стварима писати, што није требао, и к^да се дотакао и онога који парнице мешовитих општина руководи, то се нобуђен налазим, пошто се ствар у неку руку и мене тиче, да му одговорим. Др. Ст. М. вели у своме чланку (види бр. 146) „Браника" следеће: „да је требало закуцати на ће се врата отворити;" „да би патриарх или ма који од наших епископа, кад би у згодном моменту од онога тозван и довољно информисан био који тарницу руководи , чинио своју дужност" даље у броју 148 „Браника" под насловом „шта нам ваља радишгГ вели: „да је требало и да треба информисањем и обавештавањем утицати на више и највише судове, „да своје убеђење" и становиште, које су у досадањим парницама заузимали, г иа боље окрену;" „да би у том правцу требали да раде у првом реду правозасгупници српских цркв. онштина у деобним нарницама, и, на осиову њихове информације, да утичу на исход парнице сриски пагријарх, епископи и чланови долње и горње куће угарског сабора, који принадају српској народности". Пре свега морам изјавити, да није истина да су наши угарскн судови у досад решеним деобним парницама извесно начелно становиште заузели или изрекли. За то досад није било иотребе, јер свака је парница имала своје иосебне местне околности, у свакој се друкчије докази приказивали, који су на решење дотичне нарнице утицали, те се суд у некојима