Српски сион

Стр. 92

„СРПСКИ СИОН."

Б р. 6.

Дјеј. 14, 23), Апостоли су предали својим насљедницима право, да полагањем руку постављају способне личности на разне дрквене дужности и да им тако саопштавају благодатни дар Светога Духа и да им тиме умноже снагу зарад тачног испуњавања поверених им дужности. (I. Тим. 5, 22). На тај начин власт — саопштавања благодати Светога Духа, посредством полагања руку, сачувала се у Цркви Христовој од апостолских времена до данашњега дана и чуваће се до свршетка века. Поменута власт припада дрквеним старешинама, т. ј. епископима, које опет рукополаже збор епископа (Прав. ап. 1). Сваки епископ у нодручној му области рукополаже јереје и ђаконе, — протојереје, протођаконе архимандрите, игумане, економе, ипођаконе, чтеце и певце. Овом приликом приметити морамо, да између речи р$кокозложаш и рВкоположнш постоји битна разлика. Р$кокозл»жж'|« је уг1род-&01а обично стављање, метање, полагање руку, а рбкоположшТе — угцскоуљ је снажно подизање руке, у цељи да неко дело извршимо. Овом последњом речју т. ј. хиротонијом, назива се само оно стављање руку, којим се саопштава благодат свештенства т. ј. рукополагање епископа, презвитера и ђакона. (Дјеј. 14, 25 угцоточгјаосутгд ђг лотоТд тсргајЗотврод). Због тога се ово рукополагање свршава свечаним начином код светог престола за време божанствене литургије, која се поради тога прекида. Остала стављања руку — хиротесија — обављају се на средини храма, јер се посредством истих не саонштава никакав степен свештенства, већ нам служе за знак, да је дотичном лицу дозвољено вршити извесни део ниже службе у цркви. Хиротесију врше, при неким тајнама и обредима црквеним, и сами презвитери н. пр. на почетку оглашења свештеник ставља руку на главу онога који се оглашава; у тајни покајања ставља свештеник руку своју на главу покаЈникову ири разрешавању грехова^ на св. литургији ставља свештеник руку на главу ђакона, када му предаје свето Јеванђеље, да ив њега чита По добивеној дозволи од епископа и настојатељи манастирски (презвитери) могу производити причетнике за своју обитељ. Раса — је грчка реч рсша или рахос; и означава широку; нестегнуту, неонасану хаљину. Расом се назива свештеничка и монашка горња одећа; она треба да их вазда опомиње

на смерност и туђење од светске сујете, на што их и сам чин њихов упућује. (Наставић« се).

ЛИСТАК. Белешке из црквено-школског и просветног живота. У Митрополији Карловачкој. (Предаја управе манастироке.) Управа манастира Беочина предана је ново-именованоме настојатељу истога манастира впреч. г. протосинђелу дру Георгију ЉтиИу дана 5 (17) фебруара о. г. Предају извршио је впреч. г. протопрезвитер Јован ЈеремиЛ као конзисторпјални, а преподобни г. игуман Митрофан НавловиЛ као изасланик административног Одбора. (Избор пароха.) За пароха у Павловцпма пзабран је једногласно јереј г. Јован Латинккћ. (Храмовна олава.) Пишу нам из Села Крушедола, да је тамо на дан Сретенија Господњега свечано прослављена храмовна слава, на радост и духовну утеху тамошњега народа. На св. литургпји началствовао је впреч. г. архпмандрит Крушедолски Анатолије ЈанковиЛ , а после „Причаснога" је изговорио красну проповед, која се лако заборавитп неће. Евала г. архнмандриту Анатолпју! (Богословско друштво „Слога") На дан Св. Три Јерарха ове године славило је наше богословско друштво „Слога" првипут своје крсно име. Прославило га је, као што то св. дрква нрописује, као што је то својствено Србину, као што су то богословској омладини нашој налагали: осећај, свест и понос српски и као што то доликује њезину иозпву, иителигенцији и достојанству. После св. литургије, на којој је началствовао впреч. г. архимандрит Крушедолски Анатолије ЈанковиИ, обављен је први део прославе у аудиторији I. годпне Богословског Училишта, у присуству многобројне одличне иублике. Впреч. г. архимандрит Анатолије, познатом својом љубазношћу радо се одазвао позиву и молби чланова „Слоге" и обавио је чии малога водоосвећења, а затим чин сечења колача. Пресечени свечарски колач преломио је са внреч. г. архимандритом Анатолијем впреч. г. ректор Богословског Училпшта протојереј Јован ВучковиЛ, као по друштву „Слози" изабрани и на то умољени кум славски. После извршеног тога светог, п Србину сваком милога, чина резања колача, уследило је цели-