Српски сион

С тр . 202.

„СРП СКИ СИОН>

Б р . 13.

мању у хришћанство не обрезују, заступаху на апостолском сабору Павао и Вар нава. Против упорног јудејства бори се Павао, некада жестоки инквизатор и гони тељ хришћанства; Павао, онај некадагањи највећи приврженик синедрионов а сада његов најопаснији непријатељ; Павао, који је участвовао у убијству архиђакона СтеФана; Павао, сумњиви учитељ језичничких обичаја. Но не заступаше га само Павао него и Варнава, који је, као што многи Фарисеји мишљаху и говораху, оскврњен својим опћењем с тим „врагом". Апоетол Петар је додуше у својој души био против обрезања, али но свом колебљивом темпераменту у њему не би могао сталан остати, да уза се не имађаше Јована и Јакова. Стога и можемо с правом рећи, да је св. Јаков својим речима: „Оеги> ради азх с8жд$ ,( (Дела Ап. 15. 10.), довршио препирку о томе иитању и коначно га решио у корист језичника. Он, праведник, обрана јудејства, свештенички назореј, коме, без обзира на то, што беше хришћанин, беху наклоњени и Јудеји, човек, који је вредио као особито марљив извр шилац законске праведности, човек, чијим се именом и авторитетом кбриетише иза сланици, који узнемириваху цркву анти охијску својим настојањем, да добију ту цркву за јудејски партикуларизам, човек, чије име ови злоупотребише, да подрију нроповед апостола Павла, тај човек је подигао свој моћни глас у корист слободе хришћана из језичника. Он је као глава јерусалимске општине додуше пристајао уз хришћане из јудеја, али се никада не може доказати, да је он био вођа хришћанске јудејствујуће странке, која је била непријатељски расположена према хришћанству из језичника. 0 томе нас најбоље уверава држање св. Јакова на аностолском сабору у питању о обрезању. Живот и васпитање св. Јакова беху противни космополитизму. Колико нам је познато, он никада и није излазио после Христова вазнесења на небо из Јерусалима. Све, што је о спољашњем свету знао, беше оно, што је сазнао онћећи са пасхалним поклоницима, који дођоше из диаспоре. У таком опћењу није никако могло ослабити,

но је пре ојачати морало чувство Јудеја, које се односило на важност и величину преимућства хришћана из јудеја над онима из језичника. То је без оумње дало повода евионитима, да подметну св. Јакову жестоки антагонизам према учењу ап. Павла, но то је злоупотреба његова имена, јер он, и ако беше хришћанин из јудеја, беше ипак без предрасуда евионитских. Читав живот св. Јакова је у миру текао. Љубљен и поштован и од хришћана и од Јудеја, живео је он мирно управљајући црквом јерусалимском. Но ииак синедрион није мировао. Он је пратио сваки иокрет св. Јакова и размишљао непрестано о томе, како да му главе дође. А имао је рашта и да му жели смрти. Свака реч св. Јакова беше ударац за синедрион а губитак за јудејство, јер је свака реч Праведникова извела по некога из таме јудејске на светлост Христову. На сваку његову реч остављаху Јудеји своју стару веру и пригрлише веру Христову. Из дана у дан нагло је растао број верних у јерусалимској цркви Христовој. Зато је синедрион потајно ровио против св. Јакова и само чекао згодну прилику, да се опрости Праведника. Чим му се прва такова прилика указала, он ју је употребио и Праведника мученичком смрћу живота лишио. 0 смрти његовој пише Јосиф Флавије ово: „Кад је умро прокуратор Фест, а Албин још на путу био, држао је Анан млађи (првосвештеник јудејски), да је згодно време, скупио је чланове синедриона, нред њих позвао св. Јакова са још неколицином и дао их је као преступнике закона каменовати. Али умеренији чланови и бољи знаоци закона осећаху, да то није добро и пожурише се пред Албина и преставише му, да Анан без његове нриволе није могао на смрт осуђивати. Албин напише Анану жестоко иисмо и збаци га". То се догодило 62. или 63. године. Јевсевије донуњује то иричање ЈосиФа Флавија по Хегезипу. Он прича о смрти Јаковљевој отирилике овако: Јаков је својим сведочанством привео многе Јудеје у хришћанство и то је обратило особиту пажњу Фарисеја и књижевника, чланова синедриона. Они отправише њему изаслан-