Српски сион

отр. 236.

„ОРПОКИ сион>

бр. 15.

нас, Христос предао Себе у руке људи грешних и ради којих је понео највећи крст, пролио најсветију крв, претрпео мученичку смрт и сишао у гроб. Такво клањање, такво свећење, такво даривање и заслужује мучеништво Сина Божјега и светиња гроба Христова, од човештва целога, за времена сва. Такву ћемо благодарност и ми, љубазни моји, скрушено принети светињи тој, ако смо ње достојни и њезиних плодова удостојени. Но, и кад све то тако учинимо, ми ћемо и после тога застати и остати при овом гробу над гробовима. Јер, ко пред њега достојно ступи и ко га достојан целива, тај се брзо не растаје с њим. Саевим природно. И гробови великих људи не пуштају нас брзо испред себе. Заустављају нас поред себе, везују нас, тако рећи, уза се -— величином и славом својом и помишљу на живот и дела њихових становника; као што нас везују уза се и гробови милих и драгих љубављу, а гробови добротвора благодарношћу према њима и онима, који су у њима. А како да не застанемо и да се не задржимо код гроба највећега и најсветијега, код гроба над гробовима, код гроба Учитеља над учитељима, добротвора над добротворима, мученика над мученицима, код гроба Сина Божјега и Спаситеља света! Чије срце није празно, душа опустошена, ум без мисли, а дух без крила и полета, тај се брзо и лако и не може растати са колевком спасења, са бањом препоро^аја људског, са гробом, који у једном тренуту износи пред умне очи Голготу и Васкрс, пустош душе п срца људскога пре Христа и деветнајест векова делатности и плодова царства Христова, овим гробом, а из гроба тога Васкрсом основанога. Да, један уман поглед на ову светињу пламеном мишљу намеће питања безбројна, са овим гробом спојена. И чија мисао да се са њега не вине по пољани деветнаест прошлих векова, и да за један час не прелети по башти

њиховој и цветним лејама, што их је образдила, преорала, прекопала, уситнила, оплеменила и засејала божанска наука и Црква Христова, а које су процветале и уродиле плодовима свију врлина Јеванђеоске љубави, широм целога човештва, у свима односима живота и развитка његова. Ко и данас да не помисли, чиме ли ће још све топлота и вечност те љубави даривати човештво у недогледној будућности. И кад све то срачунамо, ма и на прескок, како да се, баш пред светињом успомене гроба Христова, не запитамо: Како је могао и смео ученик да прода Учитеља, Чија је наука духовно сунце човештву целом, до данас и од данас за увек? Како ли је могло и смело ништавило људско да исмеје и наружи савршенство Божје; да трновим венцем крвави главу Онога, Који је човештво научио вечним истинама, извео га из мрака на светлост, из ропства у слободу; како ли је смело, да копљем пробада ребра Онога, Чије је срце љубило цео свет и љубити га научило? Како и данас још да има људи, који устају на име Христово, и који би — кад Христа не могу — Нзегову Цркву и данас на крст приковали, да је нестане и нема? Цркву, која разлева по целом човештву и данас изобиље својих небеских дарова и чији извори доброчинства човештву целом, његову јаду и невољи, његовој радости и његову напретку, ма које врсти био, само ако љубави, истине и јеванђеоских врлина треба — никада саеушити не могу. Грешност људска: неблагодарност, безумље и заблуда, одровори су иа питања та. Да, те слабости људске починиле су свој грех на Голготи, чине га и данас на Невести Христовој — Цркви ГБеговој. Божанској истини, вечној љубави, највећем доброчинству, савршенству свакога добра и сваке добродетељи, — највеће зло и пакост чине те слабости људске. Учиниле су и чине Богу — а не би човеку. Зар од људи људи да поштеђени буду!