Српски сион

С тр . 238.

суштаства с Богом Оцем и по томе је Бог, раван Богу Оцу: и Слово беше Бог. Ст. 2. Оно беше свагда код Бога. Овим речима понавља јеванђелист Јован учење о вечном неодел.еном бићу Слова — Сина са Оцем. Код људи је ирво отац, а затим син, но није тако код Бога. Код Бога. је Слн од Ода, но не после Оца. Он је свагда био са Оцем, и сада је, и биће с Њим. То је тајна, која надвисује ум људски, и коју ми једино вером примати морамо. Ст. 3. Све је кроз Њега иошало и без ТБега није нишша почело бишисаши, шшо је иостало. Овим се речима изражава учење, да је Бог Слово, Спн Божји, уједно и Створитељ света, У свету створеном на небу и на земљи нема суштаства, нема ствари, која неби била од Њега створена. Ст. 4; У Њему беше живош и живош свешлосш људима. Овим речима показује јеванђелист, да је Слово Син Божји, извор живота за све, што је живо. „Ма како много воде црпеш из кључалога извора — говори св. Јован Златоусти, учитељ и тумач св. писма, — извор никако неће ослабити; тако и творачка сила Слова Божјег: ма колико много да је створила суштастава, она се ни у колико не умањује. Или још боље речено: као што светлост осветљује безбројне тисуће људи, па ипак не слаби у јачини својој, тако и Бог до створења и после створења једнако не слаби, не тронш се, не изнемогава од многог '.тварања. Живош беше свешлосш људима т. ј. за људе у појединостима Слово Божје — Син Божји био је извором духовног просвећења. Ст. 5. Ш светлосш се у шами свешли, а тама Га не обузе. Услед греха прародитеља Адама и Еве, ради кога је човек отпао од Бога, право богопознање и богопоштовање у роду људском све више и више је потамњивало, истина се била претворипа у лаж. По речима св. апостола Павла до ваплоћења Исуса Хрпста била је по целом свету ноћ, тама; људи су седели у тами и у сенци смртној; незнабошци су изгубили прво богонознање и богопоштовање, и одали се идолопоклонству. Но ипак није Бог оставио људе сасвим ходити по нуту лажном. Он је изабрао један народ и дао му чисто откривење о Себи и Својој вољи, Таково цстинито учење

о Богу сачувало се наиме код народа Јеврејскога у књигама Мојсијевим и у других пророка. Тако је Слово било светлост света не само у време ваплоћења Свога, него у сва времена, од самога створења човечјег; јер од изгнања из раја, обећање о Спаситељу јесте звезда водиља очекивању снасења. И ма како силна да је била тама незнања и заблуда у свету незнабошком, она није могла ослабити светлост, која се чувала у откривењу, датом народу јеврејском, јер је светлост та т. ј. Слово Божје непобедим. Ст. 6—7. Беше човек иослан од Бога, ио имену Јован. Он дође за сведочансшво да сведочи о свешлосши, да сви верују] кроз њега. Изложивши учење о вечном Слову Божјем, створитељу свега и просветитељу људи, јеванђелист говори даље о Јовану Креститељу, као о последњем и највећем између пророка-, од кога бољи није био на земљи. Ои је био особити, изванредни посланик Божји, за сведочанство о Исусу Христу као Месији, који, је дошао, да спасе свет. Зато се он и назива претечом Исуса Христа, а само име Јован значи — блогодашни. Ст. 8 — 9. Не беше он свешлосш, иего — нослан беше — да сведочи о свешлости. Беше свешлосш исшиниша, која иросве&уче свакога човека, који долази на свеш. Овим речима жели јеванђелист иоказати, какова је разлика између Јована Претече — сведока о светлости, и између саме свзтлости — Исуса Христа. Исус Христос је светлост. која просвећује свакога човека, који долази на свет — био он Јудеј или незнабожац. Неке људе видимо ми додуше и сада помрачене лажном науком и гресима, но то не зависи од просвећујуће светлости, не од јеванђеоскога учења, него од зле и изопачене слободне воље самих људи. Ст. 10. На свету беше, и свеш кроз Њега иосшаде, и свеш Га не иозна. Син Божји као Створитељ света био је свагда на свету, промишљавао о њему и чувао га, но свет Њега није нознао као Бога свога; незнабошци су заборавили били истинитога Бога, оставили Га и почели се клањати лажним боговима, идолима. Ст. 11—13. Својима дође и своји Га не иримише. А онима, који Га иримише, који веровагие у Њега, даде власш бити чедима