Српски сион

О тр . 240.

„СРПСКИ

СИОН".

Б р. 15.

Поздрав Христос васкрсе и отпоздрав на истп од стране другога лица Ваисшину васкрсе , напомињу нам прво: радосну вест о ва. скрсењу Хрисговом, коју су разнеле жене мироносиде и апостоли свима једномишљеницима и једновернима својима, и веру њихову у васкресење; а друго тај цоздрав и отпоздрав издржава и нашу веру и радост поводом тога великога иразника. Братско љубљење, које је уведено код нравославних још из давних времена, и које бпва после узајамних поздрава и отпоздрава, особито на јутрењу приликом целивања иконе и Јеванђеља, но које је код нас Срба на жалост већином остало код свештеника, јесте нриродни израз радости и братскога одношаја међу вернима на онај дан, када и сама св. црква позива верне своје, да ради васкрсења опросте све један другоме и друг друга загрли. Даривање један другога црвеним јајима има више значења: 1. Дрвено јаје и својом црвеном бојом и својом округлином наномиње нам цео свет — сво људе, целу земаљску куглу, која је орошена и искупљена крвљу Христоввм. 2. Јаје служи очигледним доказом и нашег васкрсења. Течност у јајету је као неко тело без душе, а при неким околностима из тога се образује живо биће. Тако и тело наше, које ће се иодврћи трулежу и расулу, по дивном свемогућству Божјем васкрснуће за нови живот. 3. Црвена боја јесте израз радости и љубави. 4. Има предање, да је Марија Магдалина у Риму, јављајући императору Тиверију васкрсење Христово са речима Хрисшос васкрсе, дала му црвено јаје, као знак вере у чогућност васкрсења и искуплења, које је извршио Исус Храстос крвљу својом. израдио: Дим. Витковић катихета.

0 узроцима ширења назаренства СА КОНКРЕТНИМ ПРЕДЛОЗИМА 0 ПОСТУПКУ ПР0ТПВ ИСТОГА. Гасправа Милана ПопадиЋа. (Свршетак.) На догледу те тако велике и за Цркву и Православље наше тако опасне секте назаренске, не часимо часа, него сви као један: и протојереј и јереј, а тако исто: учитељ, чиновник, трговац, занатлија и ратар српски,

сви ми, велим, иорадимо на томе — сваки у делокругу своме — да се улепша и на највећу висину сјаја, подигне крвљу отаца наших стечена зграда Срнства и Православља нашег; те се уједно као прави војници Христови наоружајмо, прииашимо о бедра своја мач и оружја духовна, те ступимо у отворену борбу са противницима вере и цркве своје. По себи се разуме, да у борби тој, као војници Христови морају — по положају свом — право место заузети свештеници, уз припомоћ окружних протопресвитера својих, а под врховним водством, нотпором и заштитом високопреосвећених Архијереја својих. Дакле, свештенство у вршењу узвишеног и великог задатка, а најтежег позива и св. мисије своје у опће; а иосебно пак у борби својој противу назаренства — подиже очи своје к вншој Јерархији — Архијерејима својима, те моли умне и душевне потпоре њихове, моли да буде утврђивано и крепљено подстицајем Епископа свога у удруженом и истрајном раду на свима линијама учитељско-пасгирске службе своје. Јер до данас уколико се на достизавању задатка и цељи црквене радило, радило се без икакве идеје, плана и система, без јединства у мисли и раду. Сваки је поједини свештеник радио, како му је воља била, како је знао и умео, без јединства у начину и средству противу данашњега стања равнодушности верске у народу нашем. Особито пак противу најезде назаренске — који је год свештеник шта год радио — радио је без икакве организације и солидарности у вршењу позива и мисије своје у томе погледу. За то се до сад и није могао постићи успех на пољу религиозно-наравственог образовања и васпитања народног, а тако исто и у сузбијању погубне за веру и народност нашу секте назаренске. Но да се и у томе погледу успех постигне, те да се постави темељ с.јајније будућности црквено-народног живота нашег у опће; то држим, да би се са удружењем свега свештенства — постићи могло. С тога је мој први конкретни предлог о поступку против назаренства овај: Да се од стране свештенства поново подастре понизна представка св. Архијерејском Синоду, да у горе истакнутој цељи, удружење свега свештенства у Митрополији овој — одо» брити благоизволи.