Српски сион

О тр . '320.

„СР11СГКИ СИОН. а

Б р . 20.

савести. И мп га морамо решити. То решење захтевају од нас обавезе наше према заводу који нас васпитава. Љубимо ли ми цркву и хоћемо ли да јој служимо или не ? — ето тог шиања. На то нам питање ваља одговорити и, према том одговору, радити. А није тешко одговорити. Обратимо само пажњу на то, какав треба да је' наш одношај према цркви, њеним установама, и ирема дрквеној делатности, и какав је тај одношај наш у самој ствари Или, штојејош важније, какве су еклоности и симпатије наше? Одношај наш према цркви мора бити такав, какав је одношај нежног сина према милој родитељској кућп. Ако је сваки Хришћанин дужан у Богу видети Оца свога а Матер у св. цркви, то уколико треба да је јаче то синовско осећање према Божјој цркви код оних који се нарочито спремају на службу њојзи — у звању пастира и учитеља? Црква је Божја ступ и утврђење истине (1. Тим. 3, 15.). У њој се, као у неисцрпној и богатој ризнаци, чува истина о Богу, свету и човеку, истина не човечја, истина, која није добивена сиромашним човечјим умовима, који лако заблуде, него истина Богочовекова, потнуна, васељенска. која се раскрива у васељенској црквеној науци. Храни ли се твој ум, будући служитељу црквени, на којег се наде иолажу, — храни ли се твој ум том васељенском истином ? Црпеш ли из овог неисцрпног извора? Јеси ли сједињен срцем, љубављу својом са свом множином апосгола, мученика, светитеља, и свих верних свију времена у исповедању црквене истине? Верујеш ли безуветно овом васељенском, Богочовекову сведочанству цркве, коју је сазидао Христос и којој врата адска одолети не ће? — А баш такав мора бити наш одношај према црквеној истини. Више и дубље, него ико други, морамо ми бити прожмани науком васељенске џстине црквене. Шта је ванредан ум, шта знање појединих лица, ма та лица била најдаровитија и најнросвећенија! Зар ће се у уму једног човека много сместити знања, зар ће рад једног човека много раскрити и објаснити истину постања? И могу ли сви људи добити безуветну истину? Та, сви су они ограничени умови. а је ли могуће добити неограничено и безуветно из суме ограничених дедова? Није истина у човечјем знању, него у

богооткривеном, које се чува у цркви, сазиданој на темељу Богом просвећених апостола и пророка, а, сви се ови утврђују на крајеугаоном камену — Христу. Ево зашто једнако п једнодушно исповедање учења црквеног са свима треба да буде за сваког, особито за нас, браћо, ствар савести и срдачног саосећања. Ми морамо љубити црквено учење као васељенску истину, морамо ставити истину ову више сваке човечје мудрости, морамо је носити у срцу својему, као драгоцен залог свога сједињења са царством Божјим. — Само при таком одношају ка црквеној науци могуће је плодоносно занимање богословском науком; духовна наука донеће само тада богате плодове и обилно ће моћи хранити свакога, ко се обрати к њој ради учења. У противном случају, удаљујући се са црквеног земљишта, она постаје бесплодна. И сваки когод изучава ту науку, само је у том случају може примити у иравом духу њену, само се у том случају може њом хранити и плода донети, ако је срце његово вољно, примити црквену истину и љубити је; у противном случају, семе истине, цаднувши на каменито земљиште равнодушности или при путу лакомислености и учења, које се за сваким ветром новоди, усахне, покљују га птице и изгазе иролазници, који обилазе свет са проповеђу истине, коју као да они први откривају човештву. Дакле, онај који се спрема за службу цркви, мора бити дубоко одан црквеној истини. Иначе, може ли он бити учитељ у цркви и чему ће учити ? Његово учење не ће бити од Онога, Који га је послао; а то и за слушаоце не ће бити оно, што они траже од црквеног учитеља, а за њега самог то ће бити издаја савести, рушење завета пред Богом, црквом и друиггвом, па, наравно, и морална смрт. Црква је Божја добро уређен дом, у којем се свршава дело спасења људи у Богом уређеном поретку, у којем све бива лепо и по чину, где се, у савезу љубави и мира, чува.ју стари, вековима обрађени, побожни обичаји, који најбоље показују дух цркве и највише одговарају духовним потребама верних. Јеси ли спреман, будући служитељу олтара Божјега, да с љубављу примиш, усвојиш и испуниш сав тај поредак и уређење живота дома Божјега? — Као будући домаћини у том дому,