Српски сион

Б р . 20.

„СРПСКИ

СИОН"

С тр . 321.

сваки од нас, браћо, мора бити изједначен или, бар, искрено тежити да се изједначи са поретком и током црквеног жавота. У цркви се свршава богослужење опће и носебно; у извесна времена дрква овршава светле светковине, прослављајући Бога Спаснтеља, Матер Божју и свештеље, шиљући Богу благодарење за особите манифестације милости Његове према људима у животу црквеном, државном и друштвеном; у друга времена црква јадикује са греха деце своје, позива их на кајање и поправак и ограничава их у живогу постовима, којима хоће ца отрезни оне, који су се занели животним бригама и насладамп, да их упути на праву сврху човекову и да нојача са грехова ослабљену вољу на борбу са старим човеком. Ако је дужан сваки Хришћанин, то је особито онај који се спрема за службу цркви дужан љубити и иримати тај поредак црквенога живота. Храм, богослужење, молитва, празници, постови, — све то мора изазвати у срцу његову дубок и жив одјек. Не сме он бити лен, немарљив, уживањима одан, учесник у свему томе, но жив и раден. Овде, у тим установама и отправљању црквеног живота, сваки члан цркве има своје значење и силу, сваки или остварује дело њено, или га разорава. Погледајте на последње. Долазе у цркву не знајући зашто, не учествују у молитви опћој, — у храму су телом, а сасвим удаљени од духовног опћења са црквом; кад црква слави и кад се радује, они остају сасвим равнодушни; кад црква тужи и кад се каје, они продужују пређашњи живот и још се туже на цркву. Јесу ли то чланови цркве ? Они не само да не врше дела у опћем животу тела Христова, него још отежавају и разоравају живот тог тела, као они који без осећања, неми и, према томе, тешки чланови. У приближавању дарства Божјег, што чини живог црквени, они нису сарадници ни помагачи; нанротив, они задржавају то приближавање царства Божјега; то су лене слуге, који сами не раде у винограду омиљеног а друге кваре. — Не сме ни један од нас, браћо, бити така препрека цркви, таки нерадин у очинском дому ! Напротив, као што добар син љуби свој очински дом, радује се у нородичној радости, тужи у породичној жалости и у добру целе куће види и осећа своју рођену срећу, тако и сваки од нас мора

љубити цркву и уређење њена живота, мора бити духом његовим прожман и за срећу држати активно учешће у том животу. У про • тивном случају, ми не само не обећавамо да ћемо бити добри раденици у очинском дому, но се спремамо да распемо благо тог дома, да иорушимо правилан живот и старе обичаје његове. Црква је божанствено уређење за спас људски. Сврха јој је сасвим особита, различита од сврха људских уређења. Последња имају на оку, у главном, земаљско добро у разним облицима, — у мало случајева развитак виших, умних способности духа; у већини случајева — задовољство, трошење времена у бадавадисању, но без досаде. А црква, будући на земљи, има небесну сврху, васпитати људе за ступање у царство небесно, које ће се открити, кад се испуни време, кад пређе ово небо и земља и наступи сасвим нов поредак живота, са новим тежњама и радостима, о којима није време сад ни говорити. Служитељи црквени позвани су баш да васпитају људе за то царство, нозвани су на рад, који нема ништа заједничко са обичним пословима, који интересују и привлаче људе. Баш о овој сврси цркве и делатности њених служитеља, о овом искључивом, небесном карактеру црквене делатности, која нас чека, треба да сваки од нас промисли савесно и дубоко, и да је осети, да би одредио свој одношај према очинском дому, који нас васпита. Чему те вуче срце твоје, будући слугоцркве? ЈБубиш ли ти ту божанствену њиву, то очинско нол>е, на којем су лили зној и крв своју хиљадама смирених раденика, који су се одрекли себе и све светско рачунали ни у шта дела Божјега ради? Или је теби непојмљив, твом срцу неприступачан овај посао, који свет мало штује, јер он није од овога света, и теби се већма доиада да живиш и радиш у далекој од неба страни, да употребљаваш своје силе на земаљске бриге и послове или чак да их убијаш у нераду и задовољствима? Истински одношај према црквеном служењу мора бити такав исти, као што је одношај добрих сељака — ратара пре свом послу, према земљи хранитељци. Ми морамо осећати свештену љубав према делу црквеном. Нека је оно тешко, — теже, можда, него шта друго; нека оно не даје високог положаја у