Српски сион

С тр . 322,

.СРПСКИ

СИОН."

Б р . 20.

друштву ни богатства, уопће светских користи и одликовања : опет нема вишег, племенитијег, светијег од овог дела. Оваки од нас не само да не сме с презирањем гледати на ово дело и служење ово, стидети га се, или га држати за мало и некорисно, него мора у њему гледати највећу срећу и част, — звање служитеља црквеног мора бити за нас предмет најтоплијих жеља и тежњи, највишег уважења и љубави. То осећање љубави и поштоваља и та тежња може да се разблажи само страхом,. да наше силе нису довољне, и свешћу, да смо слабачки и нејакч. — Но ако би когод, ко се спрема за ту велику службу дркви, видео у њој што ниско, нешто што не треба желети, и срцем се одвраћа од ње, то није ли тај сличан блудном сину или оним младим члановима ратарских породица, који, под извесним утецајима, почињу стидети се свога иосла, иочињу презирати га и тежити да се оделе од земље хранитељке ? Најпосле, невоља, у много случајева, правда ту њихову тежњу. Но где нема таких ирилика, које правцају, — како ту веје опасан дух егоизма, лакомисленост, достојна сажаљења, и таштина из тих људи! Оно „збогом" које казују земљи, и њихов одаошај према тешком, но илеменитом, светом раду, који ставља човека ближе Богу и нрироди, —- несносни су моралном осећању! Ако је таки одношај наш према цркви, нрема њеној небесној сврси и према црквеној служби, то је ли могуће, да ми ступимо у редове служитеља црквених ? Разуме се, није: то би било противно савести. Но, у том случа-ју, шта значи то, што се ми налазимо у редовима оних, које црква зове и '_нрема за ту службу ? Можемо ли узети од ње део имања, који је само наш, и затим отићи, куда нам се прохте?... Дубоко треба, браћо, да иродремо умом и осетимо срцем, шта је црква, каква јој је задаћа, какав треба да је наш одношај према њој, да бисмо савесно одредили: љубимо ли ми цркву, не варамо ли је, етојећи у редовима оних који се спремају за службу цркви, нисмо ли и ми блудни синови, ако не на делу, а оно у души, у срцу, нисмо ли и ми синови. који су готови не да умноже богатство очинскога дома, него да га распу. Сваки нека завири у себе: то је преко потребно, то је наш дуг савести! Не ћемо обличавати, Питање је тадо 03-

биљно, да су обличавања непотребна, и сваки ће сам, без сумње, дати себи истинит одговор, ако само постави ово питање. А при том, тај лакомислени одношај ирема цркви,то неучествовање у црквеном богослужењу, то повађање за духом света и светским задовољствима, то гајење нецрквених нада и грађење планова о будућем, не у духу цркве, што је својствено многом од нас, — то све, можда, није тако дубоко укорењено у умовима и срцима многих, као што изгледа на први поглед: то је, можда, само колебање непостојане младости, а не већ одређен правац? Зато је доста само позвати: обратите се, браћо, к себи и испитајте сами себе: куда су управљене ваше најдубље снмиатије: цркви или ван ње? Одговорите себи на питање: љубите ли цркву или не? Ако вам савест ваша да негативан или сумњив одговор, то треба да по њему и постулите. Но није ли боље порадити, да се човек врати у очински дом? Можда ниси ти, што си срцем заблудио, одступио тако далеко од очинског дома, да би ти било немогуће или веома тешко вратити се у њега; можда, ти ниси много потрошио од имања, које си узео собом? Па дођи к себи, сети се оца и родне куће, опомени се тога, како, се тамо богате духовним животом сви чланови куће, чак и најамници, а не само синови, међу којима си и ти, помисли и на то, шта се може догодити с тобом, издајником и распикућом, далеко од цркве, — како ће ти тешко бити трпети глад духовну и гриже савести, које ће те, можда, стићи, кад испиташ живот; те похитај да исправши своју вољу и срце, рекавши: устаћу и поћи ћу Оцу своме! А овде се, у родној кући, не ће сећати твоје заблуде, и изнова ћеш постати сином, оденућеш се у најлеишу одећу, добићеш прстен на руку, и обувши обућу на ноге своје хранићеш се са просветљеном савешћу хлебом црквеног учења и веселићеш се радостима црквеног живота. С руског II. Ђ. Н. Екехортација о гневу. Саставио и говорно у горњој гимназији карловачкој Павао Ђ. Недељковић, богослов IV. годвне. Сваки који ое гневи на брата својега ни за што, крив је суду. . (Мат. "V. 22.) Мало је у свету овом тако распрострањена греха, као што је гнев. Он је обузео и у своје