Српски сион

Стр. 324

„СРДСКИ СИОН."

Бр . 20,

сваког часа, оа сваком кораку, вређају Бога, име му не поштују, Цркву Његову гоне, заповестк Његове престунају, а душе шаљу паклу у загрљај и огњу пакленом у наручја, кад видимо, како се грех зацарио у свету овом, како неправда иир тпрује, а истину гоне и презиру . . . 2.) Али, гн^кклитссА, но н* согц-кшаите, вели св. Писмо (Пс. 4. 5.). Сваки нрекомеран афекат шкоди и телу и души, ако њиме не влада разум, те не госиодари слободна воља, да га задржи у границама својим. Зато се не сме нико и ннкад у афекту, био овај и јачи, изгубити. Пн праведап гнев не сме ггреЛи граница разу.ииоегии, .јер бн тада задавао и моралне и телесне ране, које су често иута и без лека, и без пребола. Речи у гневу не смеју летети огњеном брзпном, јер су „то ватрене стреле, које убијају мир душе: а лако је ранити, а тешко лечити". Гнев не сме иостати господарем над нама, него ми морамо остати господари њему, да не постане страхотом за нас. „Није оно јунак, који изазива у гневу лава, већ је јунак онај, који и у гневу милостиве речи изговара" (НегсЈег). 3.) Осим свега овога, не смеју плодови гнева отровни бити, не смеју злн бпти. Праведним не Лемо иризнати онај гнев, који се служи злим средствима, ше урађа отровним илодовима'. где се нижу погрдне и гадне речи на оне који су гнев изазвали, Јер св. Писмо заповеда: „Не враћа.јте зла за зло, ни нсовке за псовку, него наеунрот благосиљајте" (1. Петр. III. 9); где иадају неразумне клетве или, — што .је страшно и споменути, -— увреда и псовка на Оиога, Који је једини извор жизота. напретка н сиасења нашег. . . Дакле, да афекаг гнева буде праведан и онравдан, потребно је, да има разложан узрок,. ираву меру и да се служн с дозвољепим средствима. Али, код нас, на жалост, као да није тако. Ми се не бисмо могли похвалити силним нримерима таквог светог гнева; код нас као да је иознат једино грешни гнев, гнев ко]и не шражи за се основана разлога, који не пази на границе, који се служи недозвољеним средствима, који,. према томе, и не може доносити добрих плодова, већ наводи на мрж-

њу, пркос и друге грехе. Хоће ли тако и остати ? П. И за тело наше, и за душу нашу мора бити 1.) од шшеше, кад овакав гнев овлада нама нарочито, као необуздана страст. Као што љута грознпца, тресући нас, слаби телесну снагу нашу, тако бива и у гневу. И гнев је љута грозница, у којој се тзло тресе од дивљег узбуђења, јер се узбурка крв, задршћу нерви, а жуч се разлије по телу нашем, те лако, веома лако, може настати болесг каква, која ће нам живот загрчати и пре времена нас у гроб однети. То је најстрашнпји и наЈгрозннјп ненријатељ п душе наше, који отима човеку три велика добра п накита му најлеиша: разборигост, нријатност п мир, вели хришћански моралиста Касијан. А како је, осим тога, само 2.) одвратан и мрзак гнев тај грешни! Како ли само иромене човека, ту слику Божју, ударајући му печат дивље животиње! Како ли само нагрди образ Божји у човнку! Погледајте само човека што бесни гнсвом тим грешним, који не иази на гранпце, већ јури, носи човека собом у највећу опасност, у бездан греха. Како му је страшан изглед, недостојан разумног човека, још недосгојнијн Хришћанина! „Крв му узаврела, нојурила на површину тела и изменила сасвим облик, црте лица се извргнуле, нема оних обичних очију, ноглед стреља и као да ватра нз њега сева, зуби шкриие као у венра, лице помодрило и крвљу подливено, тело накострешено, жиле набрекле да попуцају, ноздрве се растежу као у иомамна коња. руке млатају, песница се грчи, ноге лупају, глас се претвара у рику" (Вас. Велики). Оа се заборави и као у грозници тешкој не зна шта ради. Па зар онда нема право св. Василије Великн, кад таки гнев зове кратким луднлом ? Јер чиме се разликује човек од неразумне животиње? Зар не умом ? А онај шго у гнев грешни долази, лишава се најплеменитијег дара небеснога, ума свога, и изједначују са ското/ил неслшсленикшх (Пс. 48, 13.), иа, рекао бих ја, и неразумнији бива од животиње... „Такав нека се не броји међу људе, док га гнев распиње" (Негс1ег), јер тај не пита, је ли разумно оно, шго он говори и ради, не разбира он, да ли је то по Божјем закону или не, — он је постао робом греха, робом страсти своје. 0, колико