Српски сион

„СРПСКИ

СИОН."

(Ј тр . 357

Бога. Мислише о оном, што јв горе, а не што је на земљи (Колош. Ш, 1. 2.) Амип. По руском: Григорије А. Николић парох Иришки.

Одговор на питање из пастиреке пракее. „Да ли човек и жена могу да кумују једно] исшој иородици? У књижици: Св. кршшење у иравославној цркви. . . од све~Кеника Животе С. Милованови^а вели се на стр. 63 ово: Кум може бити ири крштењу, како човек, тако и жена; али никад не сме муж крсшити једно, а жена друго дете једног истог кума, јер би у том случауу муж и жена иостали браИа ме!)'у собом. Ераша Животу је на еваки начин завео народни обича], да човек и жена не могу бити кумови у једној истој тородици; али, ако овај обичај није основан на исшини, као гишо изгледа, онда га треба требити, јер нама баш тумачење о кумству и мужа и жене у истој иородици изгледа и иравилно и леио." Питање, као што видимо, доста је образложено, и нама тек преостаје, да ствар подкрепимо документима автора. Човек и жена могу да кумуЈу једно] истој тородици. У делу А. Павлова 1 , заслужног ординарног професора императорског московског университета, читамо: . . . примери оделитог кумоваља мужа и жене деци у једној истој породици би.јаху неретки, шта више, у неким местима постадоше општим обичајем, који одобраваше и црквена јерархија. Тако у XII. веку митрополит Кричски Илија . . . одговара: ... У осталом, сагласно са усгановљеним овде обичајем, ништа не смета, ако у случају отсутности мужа, који је кумовао прије рођеном детету, буде позвана жена његова, да куму.је другом детету у истој породици*. (2гт. V, 380.)... 1698. г. Наведени одговор Илије Критскога бијаше дословце поновл>ен и формално потврђен у синодалној грамати Константинопољског патријарха Каллиника с додатком знатижељног у историјском одношају извешћа, да поменути обичај и тада још подр1 ЦоноканонЂ цри болвшомЂ Требник-ђ: отр. 377.—378. '

жаван у многим местима ни у коме не узбуђује никакову сумњу (тсарос табта тос ха1 'зу теоХХоТд тоТ$ [лгреас хата тбтсоод о1 бсаХготгс г^груобјлгуоу то то1оЗто\> Г ауај|'лЗа/.о)д. Ггбгму, Кауоус%а1 бсата^г^, т. I. стр. 87.—89.) А. Т. ХоЈнацки 2 , проФесор истори.јско филолошког института и магистер богословије, узима ствар овако: „ . . . Има у нашем Номоканону правило, које, као што се чини, забрањује мужу и жени кумовати деци у једној истој нородици. (Номок. при болв. Треб. пр. 311.) Но, како оправдано опажају неки боље учени канонисти, то правило тиче се у главноме само таких случајева, када би муж и жена хтели кумовати заједно једном истом детету (Номок. при болв. Треб. А. Павлова, стр. 187. —199.), што уопште код нас није дозвољено, шта више нарочито је забрањено установама црквеним, (Оир. св. Синода. Д^ло 1. мал 1745. г. № 320.) Но ако би се десило кадгод, да муж и жена кумују једној истој породици у разна времена и разној деци, то за то нема нигде нарочите и праве забране. .. И тако нема правила које забрањује, да жена, када муж у којем дому кумује детету, неби смела кумовати у истом дому другој деци истих родитеља, тобоже за то, што би тиме међу мужем и женом настало неко родство. (Ов. Синод протоколг 10-го марта 1758. года № 21.; Д-бло 1757. года 8. сентлбра № 320.) Отац II. Сиљченков 8 , држи се истога правила и говори: „Муж и жена не могу бити кумови једног истог детета, но разној деци и разновремено у једних истих родитеља могу кумовати". (Указ. св. Синод. 17. окт. 1.884. г.) У Бршљаници, Томине недеље 190С. Светозар Грубач парох. 2 Прак. рук- длн свн1ц. служ. при оовер. св. таин. Отд. IV. §. 33. стр. 22. 3 Практ. руков. при отправ. приход. требЂ. стр. 23.

Правоелавно морално учење и неколико приговора против њега. (Свршетак.) Даље г. критичар замера: „што иисац није ирикЈ^учио или у иочетку или на крају суд срн. нравоелавног Синода митрополије карловачке од 29. марта 1899. којим књигу одобрава да чујемо, шта овај највиши Форум наше цркве