Српски сион

„СРПСКИ СИОН." С тр . 435.

Б р . 27.

и ЖНВОТБОрАЦЈЖ троиц^к ТРИСЕ/АТ810 п'кснк прип г ккак>ци, ксакое ик1Н"к житеико« иможи/мх попјчжи, гаки; да ц<»()А кск)(х поднлил!Х, аггмск1ши некидилич дор\'носнл1а чинлш." Амин. Југ Станикпћ. свештеник. Примедба. Благодарећи опћенитости и посвудности „благога" обичаја: разговарати се у св. дркви за време службе Вожнје — реч ову у сва три места свештенпковања свога рећи сам морао, али са неким изменама и допупама према месним приликама и обичајевима. Тако док су у једном месту људи у св. цркгсу слабо па и касно долазили и пре времена из ње пзлазстли; дотле су у другом месту људи у лепом броју, а на време долазнли п до свршетка богослужбе остајали, али се —- као обично —• разговаралп. ТГа да бн лепо похађање св. цркве на време долажење и до краја остајање похвалпо п одржао, а разговарање, осудио и обуставио, ја сам одиосни део горње речи овако изменуо: „Па реците ми, молим вас, шта би било ленше и похвалније да ли то, да странац, када у нашу св. дркву дође, рекне: овде људп доиста врло лено у св. цркву долазе; та и ако пх је много п ако их је пуна црква, ипак је такав мир и тишина, као да нп једпога у цркви нема; — или да рекне; овде људи, пстина, врло лепо у цркву долазе, али која им је вајда, кад се они у цркви понашају и владају мал' те не као на вашару: изгледа, као да у цркву и ннсу дошлп за то, да се Богу помоле, него да се до миле воље наразговарају. „Па шта би ви волели, да се за вас рекне и рећи може и мора: ово или оио; да ли би волелп да вас хвале или кз 7 де?" „Ја бих волео и желео, да вас у свему хвале".

У другом сам месту опет иоред разговараша затекао још и други ружни и за цркву неприлпчни обичај п то код жела: љубљење у св. цркви. Вратпвшп се са целивања и дошавши у „женску цркву" друге, које су заједно целпвале, обрнувши се олтару поклоне се и пољубе, па онда наставе љубљење и са другпм другама и пријама. Девојке и „нове младе" том приликом љубе све старије жене у руку, а ове њих у образ; наравпо да после пољупца пма свака нешто да каже или да запита. Да бих то отклонпо ја сам горњу реч следећим допуиио: „Но има, љуб. моји, овде још један обичај, који и ако је сам цо себи леп и похвалан, али за св. цркву није. Може пешто бити најлепше и најбоље, али ако се то чини у време, кад не треба, и на месту, где не приличи — онда то није н не може бити ни лепо нп добро". „Ко би могао само и помислити, а камо ли рећи, да је љубљење нешто ружно, иешго рђаво. Та

љубљење показује леп жпвот, значп братску и дружаску љубав. Је ли ко чуо, је лп видео, да су љубе онп, који лепо не живе, који се мрзе?: „Па п ако је љубљење и лепо и добро, ипак оно за св. цркву није. А зашто то ? За то, што се љубљењем рушп онај мир, она тишпна која је у цркви тако врло нужна. И све оно, што потребни мир и тишину ма п само мало нарушитп може, то се пз св. цркве уклонити мора. „Овдашње жене имају обичај: љубити се у св. цркви, и то за време. док се служба Вожја свршава; осим тога обнчај је још, да женска младеж све старије жене у руку љуби. Док то бива у црквп влада доста велики метеж и жагор, тако, да се тада — све баш да се хоће — не може чути и разумети оно, што се у црквп чита, ноји и говори. А да они који се љубе, и не пазе на читање и нојаље црквенс, — то је себијаспо и разумљпво." „Па како љубљење никако за св. цркву није и бптп не може: то молим овдашње женске, да тај иначе леип, алп за цркву ружни обичај љубљења оставе и папусте. Али нека га не напусте са свпм, јер оно што је лепо и добро оставити и напустити, било би и штета п грехота. И кад бих вас ја одвраћао од љубљења, као знака лепа п сложна живота — то какав бих онда био ја јадан учитељ љубави ?!" „Нека дакле овдашње женске тај лепи обичај са свим пе оставе и не нанусте; али нека га и не врше у св. црквп, него изван цркве, онда када се служба Божја већ свршпла; јер онда љубљењем својнм нпкоме сметати и досађпвати пеће, те онда томе обичају нико замерпти, нико ништа приговорити нпти ће хтети, нпш ће моћи. Ј. С.

На завршетку трогодишњице Петровданеког еабора. У прошли четвртак, на Петров Дан, завршена је злокобна трогодишњица сабора од г. 1897. Са автономнога гледишта сва је црна и пунајада. И у њојзи је мучена, намучена и измучена автономија, наша мученица стара, којој кости беху изломљене још у колевци. Данас лежи она разбојишту минулога трогодишта, укочена у целом организму, ишибана леденим ветром и студеном кишом непрестаних протуавтономних ингеренција, као драстичан пример автономије без автономије и трагичан развој раздора и заблуде, без авторитета у властитој кући, под ударцима трећега. На ту трогодишњицу погледамо ми са тешким болом душе и дубоким жалењем у њојзи развијених заблуда.