Српски сион

„СРИСКИ

СИОН."

С тр. 4^7.

не би и многа заблудела овца старом стаду своме повратпла?! Само тако и тумачимо појаву, да су назарени прошивни оснивању земљерадничких задруга те бургијају и наговарају наш свет, да се не упушта у таке послове, а нарочиго тим више, ако су сазнали, да јв свештеник у том главног учешЛа узео , наговарајући. да већ ако то хоће могу и без свештеника свога. И то свакако да није без икаква плана. Знају они сами, да би се баш оснивањем земљерадничке задруге у многом обеснажила и у присенак бацила иоменуша социјална страна назаренског учења; знају они уз горњи разлог, да би баш помоћу исте установе свештеник дошао најлакше опет до оног поверења , које је некад у народу свом уживао, а против кога су тако ревно назаренски мисионари радили исти обарајући; знају они, да би иста задруга за кратко време постала кошница, у којој би се сви честитији чланови и најмање наше иарохије око свога свештеника као матице своје скупљали. Јест, не да се ни замислити, да се све то сакрило лукавом оку назаренском. На против како ће назаренима добро доћи, ако се свештеник буде извлачио те не буде ни у чем на руку ишао народу свом при оснивању земљерадничке задруге. У већини наших мањих места можда ће бити ради тога и осујећено оснивање те установе, у некима можда ће се остварити али само вегетирати, да се можда чим пре разиђе у недостатку и оскудици способнијег и ингелигентнијег члана као руководитеља; у некима пак где је више способнијих лица може и без свештеника постојати па и напредовати, но шта ће само бити, на основу свега иреднаведенога са још мало угледа и поверења, што га је свешгеник као парох у иарохији својој имао?! Зар баш и ту прилику неће умети употребити у корист своју назарени ?! Јер шта ће мислити народ о свештенику своме — схвативши добре стране земљерадничке задруге те гледајућ у ком месту лен напредак њезиних чланова, — са чијег немара и равнодушности нису у стању да ту установу остваре или ако је и основаше, кад се мораде — у недостатку и оскудици његова учешћа, његова савета и руководства, већ немајући кога другог — разићи и проиасти?!

Хоће ли то повећати љубав и поштовање народа према своме настиру ?! А мисионар назаренски, зар се може и претпоставити, да ће иропустити тако згодну прилику, да настави стари носао свој, само сад још са више уснеха, на обарању угледа свештенгтка — пасгира у очима пастве његове, у чијем срцу — упозоравајућ на међусобну и братску помоћ у назарена — нема ни мало љубави за нароц свој, него само за свој лични интерес!? Неће ли зар народу нашем можда рећи назаренски мисионар, „шта ће му и нрква така, у којој ни свешшеник нема љубави у срцу са народ свој"?! Или зар да није места свештенкку у кругу својих честитих парохијана, који у смислу задружних правила треба и желе, да буду пример осталим својим суграђанима ?! Живо учешће и интензиван рад при оснпвању и даљем животу земљорадничке задруге од стране свештеника неопходно је потребно како по сам напредак те красне установе, која хоће да наш народ као економско морална заједнпца не само материјално него и морално препороди и оснажи, тако и по сам сталеж свештенички, у колико је у тој најзгодније средство, којим ће свештеник најлакше доћи до народног поверења и угледа његовој светој и узвишеној служби тако потребног, те за то тим уснешније у истој свето дело своје вршити. Равнодушност и неучешће свештеника у овој ствари онемогућиће и сам постанак односно спречити и даљи развитак ове племените установе са свима благотворним носледицама њезиним. Света је истина, да земљерадничка задруга само уз живо учешће свештеника бар у већини наших нарочито мањих места може свестрано и потпуно одговарати истакнутом циљу и задатку своме. Без тега би задруга могла временом и поред својих правила ипак постати само економска заједница на чисто материјалној иодлози без икаква идеалиија и виша тогледа те би све мање можда неговала ону другу главну — моралиу страну земљерадничке задруге, а у којој би иначе свештеник могао тако лепо развијати рад свој у правцу религиозно-моралном, снажећи не само националну већ и релпгиозно-моралну свест својих задругара, која би требала да се огледа,