Српски сион

С тр . 506.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 31.

гнете из срдаца ваших и најмању биљку нечистих страсти; да истргнете сваку сујету, како се не (и множила плева, како не би порасло трље, које би подавило божанствено семе посијано. Боље вам је не имати тога украса тела, него изићи пред Бога, који све види, и са најмањом мрљом душе и савести. Старајте се ви. који сте се у Христа крсшили, да се у Христа и обучете (Гал. 3, 28); тако нас учи св. апостол Павле. Тако удешавајте живот свој, да ваша одећа светли науком Христовом, па да виде људи добра дела ваша, па да вас уваншвају и поштују. А Спаситељ наш Господ Исус Христос да види ваш богоугодни живот, па да вам пошље благодат своју, која ће вас водити к блаженству вечном. Амин. 1 900.

Заводи за васпитање. Од дра Штекла превее с немачког Милан ПоповиЂ парох. Ми под васпитним заводима разумијемо такве заводе, у којима више младића живе у заједници и то у тој намјери, да се у тој њиховој заједници васиитају за живот. Васпитни се завод у том смислу разликује од школе. Јер се у школи дјеца спремају за васиитну наставу једно одређено вријеме дана а за тим се опет враћају у очиаску кућу или у опште у свој стан; у васпитном заводу нанротив млади људи остану вазда једни с другим и живе у заједници под једним управитељем, коме је васпитање повјерено. С васнитним заводом може бити уједно у свези и школа и већином тако заиста и бива; али може се до душе догодити, да васпитаници добијају васпитну наставу у једној школи, која је од васпитног завода удаљена. Ако је говор сада о одношају у коме стоје такви васнитни заводи к родитељском васпитању, само је од себе јасно, да заводно васпитање само може замјенити родитељско васнитање. Васпитни завод не заступа ништа друго, већ родитељску кућу. Као год што школско васпитање нема у виду никакве друге сврхе, већ да замјени домаће васпитање, и да га допуни и усаврши, то исто може се рећи за заводно васиитање. Ради тога то је баш онај циљ, за којим треба сваки васпитни завод

да тежи, да накнади питомцима родитељску кућу, родитељско васпитање. Живот у васпитном заводу угледа се на фамилијарни живот; породица и породични живот је за сваки васпитни завод идејал, који му мора пред очима лебдети. Чим више једном васпитном заводу пође за руком, да тај идејал оствари, он у толико је бољи, у толико боље испуњује онај циљ, којем треба да тежи. Према томе што већма васпитни завод губи из вида тај идејал, тим дубље пада, и тим мање се можемо надати, да ће васпитање у њему добрим плодом уродити. Прво питање сада, које нам се с обзиром на те васпитне заводе ставља, јесте питање, да ли су они потребни. Одговор је на то питање врло једноставан. Њихова аисолутна иотреба не може се свакако доказати; јер образовање дјеце сиада у дужност само родитељима; то је за њих лична дужност. Али до душе релативна потреба васпитних завода таквих не да се порећи. Та потреба избија на површину: а.) Ако дјеца своје родитеље изгубе. У том се случају можемо за њихово васпитање побринути, смјестивши их код других фамилија; ако то не може да буде, тад нам не преостаје ништа друго, већ да их смјестимо у васцитне заводе, гдје ће се моћи, као што треба васиитати. б.) Ако се дјеца за своје даље образовање морају слати на школу, која је од њиховог родног мјеста удаљена. У том ,је случају родитељима више пута тешко наћи кућу или породицу, за коју су увјерени, да ће се у њој родитељско. васпитање наставити, и да ће дјеца бити под ваљаним васпитним надзором. 0 тога морамо, и с тога гледишта полазећи, својски препоручити васпитне заводе, у које могу родитељи у таквим случајевима с мирном савјешћу и ј нотиуним повјерењем своју дјецу слати, ако су ради, да им се дјеца добро васпитају. в.) Ако се родитељи или без своје кривње^ или својом кривњом покажу несиособни, да своју дјецу, као што треба васпитају. Има родитеља који су са свог сиромаштва ириморани да цио дан нроведу изван куће, да себи хљеба зараде. Они дакле не могу сами своју дјецу васпитати, наако се с тога ни у васпитним заводима не води брига о њиховом васпитању