Српски сион

В р . 31.

онда се баш сасвим покваре. Али има родитеља, који због удобности или жеље за уживањем, или да се једино могу но свом ћеифу у овом животу провађати, неће да узму тај задатак на се, да дјецу одгоје; они тиме дакако нарушавају своју дужност и носе на себи за то кривину; али за дјецу је у том случају баш нотребно, да се у васиитним заводима васиитавају. ЧестО се деси, да родитељи ни норед најбоље воље нијесу у стању, да даду својој д.јеци такво васпитање, које одговара њихсвом будућем положају у животу, јер они немају за то ни среће ни времена, ни нужпог знања. У том случају треба дјецу повјерити заводима за васпитање. г) Ако се дјеца (ЈеГесћг па1игае у таквом душевном или тјелесном стању налазе, да је баш родитељима немогуће, дати им такво васпитање, које их само у неколико ставља у положај да у животу напредују, и да буду свјесни највишег циља свог бића — то бива н. нр. код слабоумних, или код глухонијемих, код слијепе дјеце. Родитељи су тада сасвим неспособни, да својој васпитној задаћи задовоље, јер се за васпитање као и за наставу такве д.јеце особита вјештина изискује, која се тиме бави. У том случају аисолутно ништа, нам друго не преостаје, већ да такву дјецу повјеримо васпитним заводима, који нарочито у ту сврху и опстоје и за ту су цијељ уређени. д.) Ако су питомци ради, да се посвете једном одређеном позиву, који изискује особито, том нозиву примјерно васпитање. Има наиме сталежа у друштву људском, који траже сасвим особито васиитање, јер они налажу онима, који се њима носвећују такве дужности, које су сасвим идејалне природе, и претностављају векику чврстоћу и самоирегорење, као што бива код свештеничког сталежа, код учитељског сталежа, и т. д. То нарочнто васпитање за сталеже не може се ради тога сваким повољним путем остварити; оно тражи шта више особите васшпне заводе, у којима се на томе ради, да питомце васпитају за одређени им позив. 4.) Према томе у опште се не може сумњати у релативну потребу завода за васпитање. Било је педагога, и има их, који ррвнују против таквих завода, и веле да они нијесу потребни, а то долази отуд, што они

С тр . 507.

у опште немају правог појма о одгајању, и према томе не могу ни процјенити биће и циљ васпитних завода. Ко н. ир. с тог гледишта полази, да мора одгајање васпитаника нрепустити сасвим његовој вољи, да га мора пустити, да се сам собом развија, томе мора наравно сваки васпитни завод чудовиште бити, јер одгајање мора имати такав карактер, који сааовољу васпитаника ограничава и савлађује. 5. Друго питаље, које се односи на те васнитне заводе јесте питање о цјелисходности. Поближе означено то се питање у том састоји. Јесу ли поменути васпитни заводи кадри дати васпитапицима добро васпитање, надокнадити родитељско васпитање. 0 томе питању морамо више расправљати и изнијети ове основе. а.) Онај завод по својој природи одговора оној цијељи, за којом тежи, ако све у њему зде за тим, да тај циљ оствари, и ако нема никаквих споредних циљева, који стоје на путу постижењу те главне сврхе, и који би могла оштетити то остварење. Али баш такви су заводи у ствари, претпостављајући да су они заиста оно што требају да буду. Јер у њима се не тежи ни за чим другим већ за васнитањем. Управитељи и руководитељи завода посветили су се баш тој задаћи и ниједној другој. У родитељској кући родитељи су баш многоструко заузети другим пословима и интересима, гако да они кад би хтјели, не могу се носветити искључиво васнитању дјеце. У васпитном заводу напротив отпада та брига, јер васпитачи нијесу ни на што друго упућени већ једино на остварање свог позива. 6.) За тим неоспориво заједничко живљење васпитаника с другима који теже за истим циљем као и он, може у оиште на њега учинити повољан утицај. Јер ако све питомце исти дух одушевљава, ако су сви с том мишљу прожети, да им је потребно једнако образовање под надзором васпитача: тада ће се међу њима породити племенито натјецање у тежњи за једним циљем, тада ће један другог постицати а то може бити од велике користи за васпитање. Тај њихов заједнички живот сличан је породици, у којој има више браће и сестара. С тога гдје браће нема, то је увијек једна врста несреће за дијете, не за то што га родитељк у таквом случају претјерано воле, веђ с тога што неаа никог да га цод-

„СРИСКИ СИОН."