Српски сион

Б р . 35.

„СРПСКИ

СИОН."

С тр . 575.

Синода сваки закључак сабора, (разуме се, гледе дрквених ствари) одГијен, или на одобрителни предлог Синода од прејасне круне потврђен", онда је сасвим очигледна неоснованост Милетићева резоновања на сабору 1864., којим је виндиковао сабору независност од Синода у решавању црквених ствари. А да је неосновано било у том иогледу позивање и на државни закон — сигурно па XX зак. чланак од 1848 — види се из текста тога законског чланка, у којем се тек сномиње сазив црквене скупштине (конгреса), и то по угарском минисшарству, без икаквог опредељења о њему као каквом органу наше црквене автономије и каквој год његовој законодавној надлежности и независности од Синода.

ЛИСТАК. Белешке из црквено-школског и проеветног живота. У Митрополији Иарловачкој. (Патријарашки дар). Љегова Светост, преузвпшенп господпн патрпјарх Теоргије БранковиЛ благоизволео је шглостиво поделпти црквеној општини у Даљу нотпору од 1000 круна за оправак тамошњег црквеног торња> (Његова Светост) преузвпшени господин, патријарх Теоргије БранковиЛ , благонзволео је ових дана у пратњи протосинђела, професора Богословије дра Георгија ЉтиЛа, посетити шанастнре Кувеждин, Шпшатовац, Бешеново, Малу Ремету, Јазак, Врдник и Хопово; уједно је г. др. Летпћ као члан и нзасланик Архидијецезалне Конзисторвје разрешно од духовне унраве досадање, односно ову предао новопостављеним настојатељима у Кувеждпну и Хопову. (Школски Савет) држаћа сутра, у нонедељак, своју седнпцу под председнаштвом Љегове Светости преузвпшенога господина патријарха Гергија. (Призиваве Св. Духа.) Прнзпвање Св. Духа за слушаоце Богословског Училишта служено је у прошли четвртак у саборној Св. Николајевској цркви. (Састанак после 25 година.) У прошли четвртак био је у Новом Саду састанак другова, који су се пре 25 година први уписали у „Нову Богословију" г. 1875. Од 15 њих седам их је живих: Н>егово Високопреосвештенство господпн еппскоп Вачки Митрофан ШевиЛ, Светозар ТеодоровиА па-

рох у Ечки, Лгука ПоповиЛ нарох у Панчеву, Атанасије ТошиА парох у Бежанији, Вељко Вељков парох у Грабовци, Емил Стеианов парох у Тителу и Јован СтанковиЛ парох у Томашевцима. Другови су се састали у хотелу „Јелисавета," одакле су отпшли внсопреосвештеном г. ешскопу Митрофану на нодворење, те бнлп Његовн гости. (Изјава високопреосв. г. епископа Лукијана.) Напред доносимо изјаву високопреосвештенога г. еппскопа Будимског Лукијана БогдановиАа, која нотпуно опровргава неисправне вестп, нронесене на основу неких Пештанских листова и по нашим листовпма, те неоснованима доказује и неправедне осуде, које су тн листови поводом тпх весги пзразили над иесаслушаиим високопреосвештенпм г. егшскопом. У изјавама високопреосв. г. епископа штампанима у „Бранику" и „Србобрану". случајно је у препису изостао на дотпчном месту пасус: „ннти сам застуиао јединствену мађарску државу", а који се пасус у нама послатој, но прошле суботе тек предвече стиглој, пзјави налази, те је с њим и штампана изјава у данашњем броју. („Србобранове" измишл.отине.) „Србобран" је нронашао за добро, да иам одговори на иашу белешку под горњпм насловом у нрошломе броју овога листа. Остајућн код својпх пзмпшљотина, завршио је одговор са накнаднпм коментаром о своме ономињању високопреосв. г. епископа Горњо-Карловачког на дужносг верског васпитавања своје настве. По томе коментару не бн се имала та опомена тицати високопреосвештенога г. епнскопа него нароха Ј. Ш. у П. Добро, узима^о то Па знање као исправак завршне алинеје у белешци „Србобранозој« (бр. 178.), алн одбијамо од себе да смо хтели „Србобрану" ншто подметнути, што би га оитеретпло. Та он п сам довољно терети душу своју подметањем другпма. Последња алпнеја односне „Србобранове" белешке гласн: „Шта мисли епископ Михаило, шта је потребније, да се дјеца зиају Богу молити или измјена изборнога реда?!" Из тих речи ми смо били присиљени извући само ону конзеквенцију, коју те речи дају. Ако је „Србобран" друкче мислио а друкче казао, не можемо ми битп томе крпви. Не можемо знати шта мпсли, алп знамо шта и како ппше. Нека п ппше како мпслп — пак ће бпти мпр, а мира ки увек желимо. Али га ето неће „Србобран"! Он и посЛе свога доказивања (бр. 182.), да није мислио опомињати високопреосв. г. епископа на дужносг верског васнитавања своје пастве, ето у 185. броју већ и коре пстога г. епископа, да се не стара да истреби зло назаренштпне, којој се