Српски сион

Б р . 39. .СРПСКН

кајања, што их изискује Господ од нас да их принесемо, ако ћемо да нам сутрашња св. причест заиста буде на спасење и срећу, а не за осуду. Али кад помислимо на безгранично милосрђе и неизмјерну љубав Божју ирема нама, кад помислимо да је Господ сишао на земљу да подигне пале и лијечи боне, и кад се сјетимо да правда Божја не може изискавати, а нити изискускује од нас оно, што ми не би кадри били да учинимо — онда мора да се умањи и готово да нрестапе у нама зебња, е да ли смо ми људи у оиЛе кадри да принесемо нлодове достојие покајања, и зебња та може се ирема томе одиосити једино на то, да ли смо ми заиста помоћу оних средстава, I оја добисмо кад постадесмо Хришћани, извршили оно што Бог од нас захтијева, па да покајање наше прими милосгиво и дарује нам опроштење гријеха наших. Па који ли су но достојни илодови, које Бог захтијева да му принесемо у иопокајању своме, и која ли је то цијена што се тражи од нас као откуп за гријехе наше ? На то иитање одговара нам сам Господ, Снаситељ наш, у светом Јеванђељу Свом говорећи: „ ако оирашташе људима гријехе њихове, оирошиЕе и вама Отац ваш небески; ако ли пе опраштате људима гриуеха њихових, ни Отац ваш не &е оиростиши вама гријеха ваших. а На први поглед, и кад се површно узму горе наведене ријечи Спаситељеве, чиии се као да се од нас тражи мали откун, кад ми добијамо онроштење гријеха наших зато, што опраштамо људима, ближњима нашима увриједе и зло које су нам нанијели. Ајш у ствари није тако. Откуп тај, што се од нас тражи толики је, да га нико од људи не би кадар био достојно дати без милости и благодати Божје, јер од нас се иште да ми задојимо чистом и нрекаљепом љубави мисли и жеље, ријечи и поступке своје, — љубави, која би кадра била да нас скроз и скроз прожме осећајем таквим, који ће нам дати снаге да прегоремо ради среће наше и среће ближњих наших и ради спасења нашег сваку уврједу и свако зло — да

СИОН.* Стг. 633.

нас прожме осјећајем, који ће нас покретати да пружимо руку помирницу и помоћницу и онима, који су ишли за тим да нас упропасте, и уздићи нас до оне идеалне висине хришћанског позива пашег, да љубимо без разлике све ближње наше као саме себе. Та несебична љубав и опраштање самим злотворима нашим, то* је оиа узвишена девиза хришћанска, без које нема среће и иапретка права у овом, а нити спасења у оном вијеку. Св. Јевапђелист Јован у дубокој старости својој, кад је био већ сасвим онемогао и ослабио, свео је сву проповијед своју у ово неколико ријечи: „ Дјецо! љубите један другога ". Ученицима његовима досади на иошљетку да слушају увијек исто, на ће га једаред запитати: „ Учитељу! за шшо нам непресшано ионављаш једно те једно?" А св. Јоваи им одговори: „За то, јер је то Божја заповијест, и из■ вршите ли је, довољно сше учинили". Велики тај аностол Христов, предвиђао је својим пророчким духом, какво ће зло постићи и само стадо Христово, ослаби ли у њему чиста и ирекаљена љубав, тај једини чврсти темељ на коме се може усталити срећа љулска, и да су иотоњи нараштаји хришћанских народа имали увијек на уму ријечи св. Јована, било би куд и камо мање крвавих, а више свијетлих листова у историји свјетској — било би куд и камо мање невоља и несрећа, које су стизале свијет! Али шта да се позивамо на историју светску, треба тек да се машимо за историју нашег срнског народа, на ће нам она нај јасније показати какве све несреће стижу читаве народе, кад међу онима, који расиолажу судбином његовом, нема љубави иесебичне, нема хришћанска опраштања. Наш српски народ створио је пословицу једну, која је у дапашње вријеме постала врло обична, готово изанђала, и ако баш та пословица тога не заслужује, јер је у њој сам српски народ, тај највећи нознавалац свој, најбоље карактерисао Србина и показао Ахилову пету на тијелу његову. „ Марко! залито би се џотурчио?