Српски сион

„СМСКИ СИОН."

као величанство и свеопћенитост искупљења, које је извршио Христос Сиаситељ И када је вера Христова иајвећма потамнежа у срнима људским, када је њен чисти пламен пао у крајњу погибао, да се угаси под мртвим пепелом чуствзности или од ледене вејавице скептицизма, религијозни је живот ионово оживео иод утецајем Павлових посланица. Таласи хришћанско-религијозпога иокрета, које је Дух Божји, нриликом силаска Свога на апостоле, покренуо, прелише наскоро и уске међе малене Јудеје и запљускиваху литице језичничке обале. Нашло се просвећенијих умова и међу језичницима, који су се одазвали и прихватили проповед Павлову о искупљењу у крви Христовој. Али на првоме апостолском путовању његову у Антиохију ппсидијеку, догоди се нешто, што је било карактеристично за будућност (Дел. 13, 14 и даље). У првој нроповеди својој у синагоги, прикаже Павао искупљење као испуњеље обећања, које је Бог дао оцима. Христос је потомак Давидов, Спаситељ Израиља. Утисак, који је ироновед произвела на слушаоце, био је иовољан. Незнабошци мо• љаху апостола, да им ове речи и у другу суботу говори (Дел. 13, 42.). Али се Јевреји напунише зависши и говораху противно речима Павловим насуирот говореЛи и хуле~Ки (Дел. 13, 45.). Горди се Јудеј није могао номирити са том мишљу, да онај, који не припада религијозно-иолитичкој заједници изабранога народа, који није у обрезању примио знак Божјега савеза, може имати удела у обећањима, која су, како он замишљаше, само за те ствари привезана. Он би се пре могао спријатетељити с тим, да и језичник има у извесној мери права на јудејска наслеђена блага, само ако пре тога ступи у религијозну заједницу са Израиљем, али да му призна нраво на спасење изван или поред Јудејства, то за њега беше немогуће. Но ако је хришћанство требало биги неки особити облик јудејства, ако је благодат у Јеванђељу требала достићи слободну моћ и снагу, то се морала и престава о обвези и иотреби закона срушити. (Наетавиће се)

0 тајни причешћа и о свршавању Литургије. Нревео: Григорије А. Николић, парох Иришки. (Наставак) Чланак 2. Из Оучителнаго изккгпА (иродужење). Особите, мање значајне преиреке за свештенослужитеље к свршавању литургије: сувишна расејаност мисли; смуКење унутарње; малодушност и леност; и ноЛно оскврњивање (или шлуције). Противна овоме добра својства, којим су дужни одликовати се свештенослужитељи, који свршавају ЈГитургију; сазнање соиствене немоћи и свога недостојанства и често исиоведање грехова; иобуда у души својој духовне глади и жеђи тела и крви Христове; и тврда намера свршавати тајну евхаристије не друкчије, него ио духу и учењу цркве иравославне. §. 9. К другим мање значајним препрекама к достојним сл^жењу и причешћу св. тајана пре свега односи се сувишна расејаност мисли, које свештеник по сили може сабрати у једно и обуздати нарочито топлом молитвом и усрдним размишљањем о страстима Господњим (0\ г чнт. Изк.), такође сазнањем важности предстојећега свешгенодјејства, страхом пред судом Божјим и т. слич. (Донолн. кђ . Учит. Изв^ет.; упор. 1. Кор. XI, 27). §. 10. А на■ тај начин једним од најважнијих нрепрека за свештеника к свршавању литургије служи смућење унутарње, т. ј. туга, коју је сваки од нас дужан гонити од себе тврдом надом на Бога и нарочито надањем на примање благодати Господње, које се истинито верујући удостојавају примањем св. тајана Христових, које се свршавају на литургији. Овамо такође потребно је односити и леност, коју су свештенослужитељи дужни удаљавати од себе трезвепошћу, бодрошћу, а такође разумним трудом и т. слич. (Оучит. Изк.). §. 11. Но важније је од свих показаних тренутака смућење или узбуђење телесно, којо бива од оскврњивања телеснога у сну (полуције). По уставу црквеноме, ако би се оно збило шта више без сваке кривице од стране свештеника, то и тада он без особите потребе не треба да свештенод јејствује (Оучит. Изк.). Ау случају крајње потребе свештенпк је дужаа без одлагања прочитати нри том пред литургијом познато „Пракнло и>та шскксрнжТд,"