Српски сион

Вр. 41.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 667.

§. 21. Олично овоме свршавајући. кад је потребно, девети час, свештеник је дужан размишљати пажљиво, како је у девети час (одговара нашем 3. после подне) Господ и Опаситељ наш, желећи спасти род човечји, на крсту рекао: жедап сам и како је тада био оцтом и жучју напојен, како је предао пресвету душу Своју у руке Бога Оца Овога, и како је усљед тога иотресла се сва основа земље, камење се распало мртви устадоше из гробова, и како је један од војника пробо Му копљем ребра и одмах изиђе крв и вода и т д. (Мат. ХХУП, 45 — 56; Марк. XV, 33— 41; Лук. XXIII, 44-49; Јов. XIX. 28—37). §. 22. А ако се одмах не ће свршавати литургија, то на изобразителној, т. ј. време изобразителне или часова, свештеник је дужан благодарити усрдно Спаситељу за сва поднесена Њим љута страдања, која је Он вољно претрпео нас ради, да нас на свагда избави од мучења ђаволскога, и за изливену Њим пречисту крв Његову којом нае је искуиио од клетве законе, и најпосле за животворну смрт Његову, којом је Он оживотворио умрли грехом род човечји. И о свему том помишљајући, свешгеник је дужан молити Господа, да ради свих оних доброчинстава, којима је доброчинствима Он обасуо род човечјв, Он даде и њему благодат опроштења грехова и на тај начин у истини учини га достојним да принесе свету и бескрвну жртву и неосуђено да се причести животворним тајнама на Божанственој ЈГитургији, коју да служи приправља се (Јов. III, 18; Колош 1. 14 и др.). §. 23, Што се тиче најпосле нравственога положаја, у коЈем је дужан налазити се свештеник, нриступајући ка свршавању литургије у ошпге он ваља да буде кротак, тих и миран са свима и побожан, гледајући умним очима на свога Владику, пред којим стоји и којему служи и образ којега на себи носи. Слично томе и све одређене на литургији молитве свештеник је дужан читати са сваком нобожношћу, пристојно и са дубоком пажњом, ништа не пропуштајући, и заиста знајући да их Бог прима од њега, као најдрагоценији бисер. Напротив ништа се нема рећи, Д а Ј е уједно с тим сваки свештеник дужан свагда служити са надлежним страхом и побожношћу, исказујући смиреним гледањем очију,

скромним покретима руку и пристојним стојањем, и у опште свим спољашњим држањем своја унутарња чуства, и добро расноложење, и своју веру и срдачно убеђење, да је престо, којему он служи заиста седиште Цара небеснога, Судије живих и мртвих, на којем преблаги Господ заиста невидљиво седи, окружен хиљадама хиљада анђела., који око Њега стоје са страхом и тренетом и ноје славу Његову. (Упореди: Мат. XXII, 12; Апок V, 6 II Даље.). (Наставиће се.)

Педесетгодишњида научног рада Јована Леонтијевића Јанишева протопрезвитера и духовника руског цара. Сутра 9. октобра навршује се 50 година вијерне службе св. православној цркви и богословској науци протопрезвитера Јована Леонтијевића Јанишева. Протопрезвитер Јанишев свргаио је духовну академију у Петрограду 1849. год. као магистар богословља, те је и остао при академији као проФесор. Затим буде као свећеник послан у Висбаден на службу. Г. 1856. буде позван на петроградски универзитет за проФесора ФилозоФије и богословља, Послије је опет служио као свећеник у Берлину и Висбадену. Г. 1864. био је позван, да иредаје катихизис и руски језик заручници руског престолонашљедника Александра Александровића сада удовицарици Марији Феодоровној. Г. 1866. би постављен за ректора петроградске духовне академије, и уједно је био редактор „Христ1ан. Чтетл". Г. 1883. иозове га покојии цар руски Миротворац Александар Александровић за духовника, на ком вивисоком мјесту и данас служи учени и сиједи пастир. Прошле године духовне акадомије: петроградска и казанска дадоше протопрезвитеру Јанишеву научни степен доктора богословља, за заслуге његове у богословској науци, Стање „моралног богословља" као науке, бијаше слабо како у западној богословској литератури, 1 тако и у православној руској све до најновијег доба. Да је тако, то нам 1 МартенсенЂ. Хриет. учете о нраветвенноети. I. пр, Лопухина стр. XIV,