Српски сион

С тр. 668.

„СР11СКИ СИОН."

Б р . 41.

свједоче у руској литератури жалбе богослова у својим журиалима тог времена. Тако читамо у „Православ. собесћднику" за 1875. г. ово: 9та наука егце далеко не установивша са и находитсл егце вђ нроцессћ своего Формировата V или: „мнопе встр^ћчаготљ улБгбкого втотђ иредмет г б вђ ученои программћ". 3 0 слабом стању моралног богословља у руској литератури свједоче нам и дјела, која су ппсана о „моралном богословљу" као: Сољарског, Иокровског, Пјатницког, Олесницког и других: све су то дјела, која носе више или мање карактер библијски, те стоје ниже захтјева данашње богословске науке. Још 1882. г. проФесор кијевске духовне академије М. Олесницки говори: „почему чувствуготљ у насљ нерасположенје кљ 9тои наукћ (мор. богосл.) и такљ не вбгсоко ставатљ ее? Потому, отв-ћтимљ, что не знаготљ ее. А почему не знаготљ ее? Потому, что строго говорп, у насљ еш,е нћтљ ен, какљ науки. Подб видомљ же ел у насљ предлагаготЂ н-ћчто такое, что вљ настонш,ее времл не вљ прав^ћ носитб строгое назваше науки." 4 У тијем приликама појављује се на хоризонту руске богословске литературе Јовап Леонтијевић Јанишев, који је прекинуо стари правац и пошао новим, дотле непознатијем иутем у руској литератури моралног богословља. Јанишев даје моралном богословљу научно -ФилозоФски правац, у чему се може такмити и са занадном богословском литературом ! Ми ћемо говорити о најглавнијем дјелу Јована Леоптијевића, које ноеи назив: „православнохриспаиское учегпе о нравственности". 5 — У уводу тог дјела протопрезвитер Јанишев (стр. 7 23.) критично расматрајући разне иазиве хришћанског моралног учења како у западној тако и у руској богословској литератури, показује њихову нетачност и даје нови назив : „нравославно-хриспанское учеше о нравственности'', који иод8 Прав. Соб. 1875. I. чаетв стр. 388. 3 Прав. Соб. 1875. I. стр. 2 3. 4 Истор1и нравственности и нравственнмхт. учешб. Стр. 7. 4 То је дјело издао бивши ученик Јанишева, сад проф. у Казанској дух. Акад, г. Гусев, 1887, г,

нуно одговара смислу, садржини и сврси нредмета. 6 На 16. страни Јов. Леонтијевић филозофски тумачи етимолошки смисао руске рвјечи „нравственностБ,, и долази до важног резултата, да та ријеч показује више на маниФестацију чустава, неголн па маниФестацију воље у моралу, што је, без сумње, врло карактеристично не само за дух руског народа, већ и осталих словенских народа. 7 У питању о моралном закону и о слободи воље, — о тим иостулатима морала, пр. Јанишев расправља филозофски а у духу хришћанско православном са широким и дубоким нознавањем учења светих Огаца Цркве. Куд ће лијепше иеголи кад вели за слободу воље: „она естБ, если угодно, не толбко чудо, но чудо изтв чудесљ, которБШљ и длп которало совершенБ1 всл ФизическЈн чудеса, начинан отљ сотворепш мчра и до воскресенЈн Спаситељл и ниспосланш Имљ Свлтаго Духа, — чудеса имћвппп цћл^го или датп возможностб истинио-свободному и вм-ћст г ћ блаженному челов-ћческому сушествованјго, или 9ту свободу, нами порабоЈценнуго злу, освободитБ отљ 9того рабства и сиова сдћлатБ насљ спосо6нб1ми кђ истипнои, вћчпои жизни" (стр. 115 и 116.)! Учење о аскетизму први иут код прот. Јанишева у руској богословској и филозофској литератури, добива своје одређеио и иравилно ријешење. Јапишев сматра аскетске врлине (као што су и св. Оци учили) за средства усавршавања у љубави према Богу и ближњему (стр. 150.), те унаточ лажном учењу римокатоличке цркве сматра и мопашке врлине за најприкладиију Форму богоугодпог живота код њеких индивидуа, а не за њеки випш морал. Ево шта каже: „Иночесше об-ћтпг отречеша своеи воли, ниш ,етБ1 и безб,)ач1П, ир1емлемБ1е православного церков!го отт, своихљ членовљ, вб 1 ХОдјггб исклгочително изљ поканннБ^хљ мотивовљ и осуш,ествлаготен не вљ горДБ1хт> видахљ достижегпп нравственнаго превосходства надљ прочими хриспанами, • Тај назив и ми употребљујемо у нашим декцијама „мор. богоедовља" са неким Формалним измјенама у овој Форми : „хришћанско-православно учење о моралу." т ЛананскШ. 06 ђ историческомт, изуче»1.1 грекоедавнскаго мјра,