Српски сион

С тр . 794.

„ОРПСКИ СИОН."

Б р . 49.

сведа, анђела, веру, закон, крст и свето. А чујте, како нас о томе учи Господ: „Не иогани човека што улази у уста, него што излази пз уста, оно погани човека. За то и хоће за сваку иразну реч, коју реку људи, дати одговор у дан страшнога суда. Не кунпте се никако: ни небом јер је престол Бож.ји, ни земљом, јер је подножје ногама његовим, ни Јерусалпмом, јер је град великога дара. Ни главом својом не куни се, јер не можеш ни длаке једне беле или дрне учинити". Мучи моју душу и радост ми духовну мути, што многи не раде шест дана а седми да иосвете Вогу. На ирн наш образ хришћански одвећ нас мало долази ка цркви на молитву Богу. Па и овде, пред лицем Божјим, многи не владају се часно: разговором. жагором, па и смејом чак вређају Бога. А за оваке овако говори Господ: „Дом мој дом молитве нека се зове, а ви начинисте од њега пећину хајдучку." Олабо вас и деца моштпују ваша: Бога се не боје а људи не стице. „Настало је последње време, не поштује млађу старијега, девер снаји о срамоти ради а брат брата на мејдан зазива." Онако и не ће, по Божјој речи, дуга века и срећни на земљи бити. Хоћете убојство па и убисшво по каткад да учините. Та ено скоро мал' не погибе момак један из угледне земљеделске наше куће. И ви то зовете: дечји несташлук! Прељубе има међу вама преко сваке мере. Сведок су томе толики бракови дивљи. Чује се овда и онда, да по неки хоће и тујје да дира, па и лажно на другог сведочи а и шуђе да иожели. И све то мучи душу моју, духовну радост ми мути. Но више свега жалости душу моју, што нисмо браћа, што нисмо браћа сва на окупу данас. Заблуда грешна: )ерес пазаренска задржа их дома. Не знају они за дивно славље ово, не слушају гласа, поуке и утехе матере цркве, на крст часни пљују а икону свету ногама газе. Беже од видела Божја. Но радују се Божићу, не веселе Ускрсу, не пале воштаницу свећу, не преливају гроба родитељима својим, нити њима молитве чате, не кувају кољиво слатко — знамење ускрса нашег нити свеге водице Божје, да се не напоје њоме а ради здравља и живота дуга- Не пронростиру Божићну сламу, нити месе чесницу

слатку — то знамење слоге и љубави наше. Не знају за крсно име свето, да ономе који га слави, и помажо. Немају и неће да знају за духовног оца и пастира свога, а казано је: „Ударићу пастира и овце од стада разбећи ће се." 0, та иде некоч, браћо, у рачун ово а очито је на нашу пропаст то, да нам се народ и духовно стадо не свија око свештеника свог каоноти чела рој око матице своје. Очи им обневиделе па им потавнео овај златни и часни крст на кули црквеној — то знамење спасења нашег. Заборавише на онај поклич Косовски : „За крст часни и слободу златну". Пемају крсша часног иа немају ни слободе, они су у роисшву и мраку душе своје. Крст наш часни дао нам је слободу српску а слобода очувала Ориство. За то и живи Српство и Православље у Српству. Проклет ће бити и иред Богом и пред људима, ко тражи спасење ван ова два знамења! „За то", браћо, „чувајте се од од лажних пророка, који долазе к вама у оделу овчијем, а унутра су вуци грабљиви". А знајте, да Бог више пута и куша верне своје: „Јер треба и јереси да буду међу вама, да се иокажу поштени, који су међу вама." Још жалости душу моју и данашњу духовну радост ми мути, што дознајем и разбирам, да је неке обузела жудња нека за сеобом. У туђој руци изгледа комад и већи и слађи. Тражи се преко леба погаче, а за,боравља се, да „ко се сели, тај се не весели". Не чините тога, браћо драга, грешите сени својих отаца. Та, света је ово груда, на којој стојимо и која на нас хлебом храни, а осветише ју оци наши мученички проливеном крвљу српском, па не може бити, да из толике ироливене крви и муке српске не никне једном и лепше цвеће. 0, та разбиће се једном облаци ових тешких дана, умукнуће рика громова љутих и грзнуће оно јарко сунце топлије и сретнијих за Србина дана! Глас из гробова иредака ваших довикује вама, деци својој: „Не осшављајше гробова отаца ваших. Пе било вам иросшо!" А као да чујем и речи Божје: „Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послане к себи! Колико пута хтедох да скупим чеда твоја, као што скупља кокош пилиће своје под крила, и не хтесте! Ешо Ке вам се осшавиши ваша кућа иусша! л